Продужени ум и рука школе

Први дом ученика у нашој земљи основао је Свети Сава на Хиландару 1199. године, где је у школи интернатског типа школовао 200 младих калуђера који су касније постали темељ образовног система средњoвековне Србије. Манастирске школе интернатског типа осниване су широм Србије – у Студеници, Жичи, Пећи, Милешеви, Раваници, Високим Дечанима, Љубостињи, Ресави, Хопову и Ђаковици. Мање је познат податак да је на двору у Брњаку српска краљица Јелена Анжујска крајем 13. века отворила интернатски уређену школу за девојке, које је хранила, просвећивала и образовала. И кнегиња Милица Хребељановић је у манастиру Љубостиња основала школу интернатског типа у којој су се монахиње и женска ратна сирочад образовале и подучавале женским занатима, а посебно се неговао златновез за украшавање свечане одеће.

Ово су само неки од занимљивих детаља које у својој књизи „Од Сентандреје до Цариграда – Домови ученика кроз историју” открива др Марија Вукелић, психолог и стручни сарадник у Средњошколском дому у Новом Саду. У књизи која је недавно овенчана Светосавском наградом Министарства просвете за 2025. годину у категорији „аутор стручног и научног дела у области образовања и васпитања”, приказује се развој ученичких домова у нашој земљи у саставу Османског царства, Хабзбуршке монархије, Кнежевине Србије, Краљевине Србије, СХС и Југославије, током Другог светског рата, у ФНРЈ и СФРЈ, па све до Републике Србије. Уз то, подсећа се да су српски домови за ученике оснивани и изван граница наше земље. Наиме, прва Српска препарандија – учитељска школа отворена је у Сентандреји, а пред крај Османског царства крајем 19. века у Цариграду је основана Српска гимназија са интернатом.

У разговору за наш лист др Марија Вукелић открива да домови ученика постоје колико и школе. Како је објаснила, у прошлости су се ученици неке школе делили на интерне – оне који су живели у дому ученика и екстерне, који су становали у месту где је школа или су долазили у школу као ђаци путници.

„Разлози оснивања домова данас су исти као и у прошлости, а то је објективна потреба за омогућавањем образовања. Важно је имати у виду да доступност образовању, нажалост, никада није била могућа свима. Некада су се разлике међу децом јављале због физичке удаљености школе од места становања, некада су настајале из финансијских разлога, а некада су зависиле од традиције и обичаја, као што је уверење да је школовање привилегија искључиво дечака... Основни разлог оснивања домова ученика није био само доступност вишег образовања, већ и шири васпитни сегмент. Наиме, домови представљају ’продужени ум и руку школе’, односно могућност продуженог, систематског и интензивног деловања на младе у правцу испуњења неког циља. За домове ученика, у прошлости су коришћени називи типа – конвикт, интернат, пансионат, алумнат, семинар, благодјејаније, општежиће, обитавалиште, пјестовалиште, квартир, сабиралиште, сиропиталница, семениште, клостер, васпитни завод, васпитавалиште, ђачки дом и дом за омладину, а назив дом ученика службено се користи од 1956. године”, прича наша саговорница.

Иако постоји уверење да су домови ученика резервисани за децу из виших друштвених слојева, историја показује да без домова образовање великог броја деце није било могуће, о чему илустративно говори чињеница да су штићеници домова били Доситеј Обрадовић, Вук Стефановић Караџић, Јован Јовановић Змај, Никола Тесла, Јосиф Панчић, али и недавно преминули режисер Здравко Шотра.

Мада се школовање кроз историју дуго сматрало привилегијом, а боравак у ученичком дому једини начин да деца из руралних и удаљених крајева похађају средњу школу – у новије време психолози доста проучавају ефекат сепарације ученика од родитеља. Ова одвојеност је у прошлости била далеко дужа јер су ученици боравили у интернатима током целе школске године и одлазили кући тек по завршетку школске године. У нашој земљи, због неразвијене мреже школа или недостатка превоза, један део основних школа у малим местима имао је собе у којима су ученици остајали током недеље.

„Поред образовних предности, сматра се да је одлазак у домове, посебно у случајевима када је одвајање од породице већ у узрасту од седам до 13 година – врста ’друштвено допуштеног злостављањаֺ’ детета. Стручњаци објашњавају да су школе са домовима у прошлости задовољавале телесне, физичке и образовне, али не и емоционалне потребе деце. За неку децу, то је било трауматично искуство одвајања од родитеља, без топлине природног породичног окружења”, навела је наша саговорница.

У стручној литератури, према њеним речима, овај синдром описан је кроз развој емотивне хладноће, депресивности, тешкоћа у формирању блиских веза, преамбициозности, немогућности опуштања... Енглески психијатар Џој Шавериен, како каже, сковала је термин „синдром интерната” којим се описују проблеми који су настали код особа које су током школовања боравиле у интернатима.

„За неку децу боравак у дому утиче да се затварају у себе, прикривају идентитет и имају проблеме у адаптацији. Теоретичари психолошке теорије афективног везивања, који су објаснили значај раних сигурних афективних веза за здрав психофизички развој деце, објашњавају да свака промена, па и измештање детета из своје примарне породице, представља потенцијални ризик и за негативне промене. Психолошка истраживања такође су потврдила негативни утицај неких аспеката институционализованог смештаја на психофизички развој деце како су били организовани у прошлости”, указала је Вукелићева.

Ипак, како напомиње, данашњи услови у домовима значајно су другачији – ученици средњих школа у њих долазе у њих са 14 година, а о њима брину васпитачи и стручни сарадници.

„Већина ученика има могућност да редовно викендима одлази кући и више пута дневно путем телефона и видео-позива разговара са својом породицом. Данас се ученици у дому друже и забављају са својим вршњацима у дому и изван њега, истражују своје таленте, учествују у бројним слободним активностима, развијају толеранцију, независност и одговорност. Домови ученика више нису установе које се користе за изоловање од негативних утицаја спољашње средине – напротив, омогућавају и подстичу позитивне утицаје контаката са локалном средином”, закључила је Марија Вукелић.