Жртве у унакрсној пропагандној ватри

Специјално за Политику

Смрт једног човека је трагедија, а смрт милиона је статистика, гласи реченица из Ремарковог романа „Црни обелиск”, коју деценијама погрeшно приписују совјетском вожду Јосифу Стаљину. Смрт у крвавом братоубилачком рату Русије и Украјине, који се примиче својој четвртој годишњици и по трајању је превазишао рат СССР-а са нацистичком Немачком, одавно је постала статистика. Вашингтонски Центар за стратешке међународне студије (ЦСИС) недавно је изнео процену да су у актуелном рату Руси изгубили 1,2 милиона војника. Бројни медији широм света, укључујући и поједине на брдовитом Балкану, не читајући извештај до краја, лансирали су сензационалистичке наслове попут „Погинуло преко милион Руса”, наводећи само кратке изводе из документа ЦСИС-а.

У извештају вашингтонског центра наведено је да су руски губици, дакле погинули и рањени, процењени на 1,2 милиона. Према овом документу, број погинулих руских војника процењује се на 325.000. Нажалост, у данашње време сензационализам је битнији од елементарно проверљивих чињеница. Иначе, број од 325.000 се уклапа у давно успостављену пропорцију, према којој на једног погинулог долазе три рањена војника.

На прве сумње да је извештај вашингтонског центра веродостојан, наводе процене губитака украјинске армије. ЦСИС тврди да је на тој страни из строја избачено између 500.000 и 600.000 војника, од чега је 100.000 до 140.000 погинулих. Индикативно је да су истражитељи ЦСИС-а, који сигурно нису имали непосредан приступ територијама под руском контролом, категорични када је реч о руским губицима, док за украјинске, чија је територија отворена за све делегације из Сједињених Америчких Држава, наводе тек грубу процену. Тврде такође да на једног погинулог украјинског војника долазе између четири и 3,2 рањена, што би требало да значи да је украјинско оружје тридесетак процената смртоносније од руског, односно да су украјински војници „отпорнији на метке”.

Западни медији и тамошње невладине организације, који су у марту 2022. масовно износили процене да Руси имају ракета и муниције за још само две до три недеље ратовања, одавно су у коментарисању руско-украјинског рата изгубили кредибилитет. Без обзира на то што извештај вашингтонског ЦСИС-а изгледа на први поглед озбиљније од пуке пропаганде, тешко да се може узети у обзир као релевантан. Тим пре што за руске губитке узима исте податке које је наводио и украјински генералштаб неколико месеци раније. Подсетимо, крајем марта 2022. године, украјинска команда је објавила, а водећи западни медији пренели, да Руси за два до три дана остају без хране и горива.

Поводом извештаја вашингтонског Центра за стратешке међународне студије, званичници у Москви нису се посебно оглашавали. Портпарол Кремља Дмитриј Песков штуро је изустио да је Министарство одбране Руске Федерације једино тело надлежно да износи званичне процене о губицима. Чини се да се вероватно добрано потцењени број до 140.000 погинулих није допао ни председнику Володимиру Зеленском, који је на извештај ЦСИС-а реаговао тврдњом да је од почетка рата погинуло 55.000 украјинских војника. У овај број апсолутно нико није поверовао, ни у земљи, ни у иностранству.

Последњих дана јануара обављена је размена тела страдалих. Русија је предала 1.000 тела украјинских војника и заузврат добила 38 посмртних остатака припадника своје армије. Многе усијане главе у Русији и код нас покушале су да ову размеру узму за основу односа губитака две зараћене стране. С обзиром на то да руска војска пуне две године напредује и спроводи офанзивне операције, логично је да већина тела припадника обе армије остаје на територији под њеном контролом, тако да се из размене 1.000 за 38 тела не може извући апсолутно никакав релевантан закључак.

Док пропагандне машинерије обе зараћене стране и мешетари са Запада покушавају да манипулишу жртвама, као печурке после кише ничу нови гробови. На интернету се могу видети снимци непрегледних поља „засејаних” хумкама са истакнутим заставама, што би требало да значи како је реч о гробовима војника. Пролазећи прошле јесени кроз Донбас и југ Русије, затекао сам сличан призор. Нема сеоског гробља, које смо прошли успут, а да се на њему не вијори барем десет ратних застава.

На питање када ће се сазнати тачан број погинулих и несталих у крвавом братоубилачком рату Русије и Украјине, коме се ни после четири године не види крај, немогуће је одговорити. Последњи коме би било у интересу да ови бројеви изађу у јавност су владајуће елите у Москви и Кијеву. Стога, могу проћи и деценије док се не преброје мртви у овој епској трагедији.