Самоубилачка и нарцисоидна емпатија

Нама плавушама у геополитици огуглалим на дискриминацију и сексизам, наступ Александрије Окасио Кортез (АОК), конгресменке из Њујорка, чланице Демократских социјалиста Америке, на овогодишњој Минхенској безбедносној конференцији (МБК) најзначајнији је догађај на том скупу. АОК је поносни промотер стереотипа о ратницима за социјалну и идентитетску правду и агилним бранитељима мањинских дискриминисаних група (воук). Иако је порториканског порекла, успела је да постане конгресменка у злој Америци. Удата је за белца, иако сматра да је Америка расистичка. Не либи се да идеје о редистрибуцији вишка вредности у суровој Америци износи у скупој гардероби са статусом селебритија и одличног корисника друштвених мрежа, иако је поборник расцепкавања великих ИТ компанија. Није се либила да носи хаљину на којој пише „опорезовати богате”, иако улазнице за „Мет гала” коштају право богатство. Носи и оне наочаре са све већим и дебљим оквирима, но у Минхену јој нису помогле да сакрије незнање о географском положају Венецуеле, коју је самоуверено критикујући неког сместила испод Екватора, као и о томе да су из Шпаније стигле многе праксе америчких ранчера и каубоја. 
Многи се надају да је наступ АОК на МБК почетак краја опасног друштвеног тренда у САД, који се прелио и у Европу, па и Србију. Неке од његових карактеристика су поборништво идеја постмодернизма и културног релативизма, које еволутивни психолог Гад Сад назива паразитским. Он сматра да они који су тим идејама заражени исказују „самоубилачку емпатију”, од које на крају страдају и појединци и друштво. Гад Сад је Јеврејин из Либана који се с породицом због грађанског рата преселио у Канаду, пошто су били изложени бруталности антисемитизма. С факултета у Монтреалу је отишао зато што је алармирао небезбедност узроковану радикалношћу пропалестинских студената. Пре тога се супротстављао диктатури трансродне идеологије, као и његов колега Канађанин Џордан Питерсон. Врло утицајни амерички подкастер Џо Роган у почетку је изражавао поштовање према способности политичког маневрисања и коришћења социјалних мрежа АОК, али се временом од ње идеолошки све више удаљавао. Либерални комичар Бил Махер, реагујући на истраживања статистичара Нејта Силвера, који је АОК сместио међу изгледније кандидате за изборну трку 2028. године, сматра да Кортезова живи у радикалнолевичарској кули од слоноваче, те да би била добар кандидат тек кад би прошла „депрограмирање”. 
Гад Сад у безброј интервјуа стрпљиво објашњава шта је хтео да каже у вези с патогеношћу паразитских идеја културног релативизма и постмодернизма и самоубилачкој емпатији, о којој му ускоро излази и књига. Сасвим укратко, споменуте идеје утичу на ментални имуни систем појединаца изазивајући ерозију спознаје објективне истине и разума. Тиме појединце чије су умове запоселе терају на самоубилачку емпатију – претерану у опсегу или интензитету, усмерену ка појединцу или групи који је не заслужују, немотивисану поривима самоодржања. Емпатија која приоритизује потребе других до еволутивног и друштвеног апсурда, доводи до самопрезира и самодеструкције личности и друштва, њиховог самоубиства. Иако сматра да су узроци самоубилачке емпатије и алтруистични мотиви, Сад примећује да они који своје врлине рекламирају као политичко оружје или друштвени статус (virtue signaling), сматрају да више емпатије подразумева више моралности у односу на друге. Питерсон то лицемерство назива „нарцисоидном емпатијом”. 
Културни релативизам брише границе и концепт напреднијих и заосталијих заједница, без обзира на то што се у некима, на пример, над 95 одсто девојчица и жена спроводи сакаћење гениталија, а у другима не. У неким културама девојчицама је „допуштено” да се венчавају док још ни десет година нису навршиле. У другима није. Постмодернизам сугерише да нема објективне истине, да је све подједнако могуће довести у питање, па и то да ли су друштва у којима се клиториси секу иста као и она у којима је то неприхватљиво. Иначе, Мишел Фуко, француски геј филозоф и један од главних постмодерниста, био је одушевљен имамом Хомеинијем и поред његових хомофобних ставова. Услед погрешног скретања код Албукеркија појединци и друштво се доведу у ситуацију да је прихватљивије показивати емпатију за силоватеља или убицу ако је из категорије опресираних мањина попут црнаца, него за жртву, на пример младу белкињу, дакле „привилеговану опресорку”, јер су починитељи већ довољно кажњени тиме што су из угњетаваних категорија. 
И док се свет с разлогом згражава над размерама и делима Епстајнове мреже, испод радара промиче да британски парламент деценијама не успева да усвоји закон којим би се осудио тренд групног силовања малолетника јер би се тиме исказала „исламофобија”. Чињеница је, наиме, да су главни актери тог тренда махом усељеници из Пакистана, које британски медији еуфемистично називају „особама азијског порекла”. Да ли је то увреда за сва азијска друштва и појединаца којима је неприхватљиво сексуално злостављање малолетника? Они чије су умове запосели паразити о којима Сад говори, оптужили су британску владу, која је смогла снаге да оснује „радну групу” која треба да испита улогу етничке позадине починиоца, да „шири моралну панику демонизујући муслимане”. 
У Југославију су поменуте идеје са Запада стизале лакше захваљујући „отворености” тих режима у односу на друге источноевропске. За време најжешће изолације, током санкција деведесетих, промовисале су их западне невладине и владине организације, дајући замајац и ресурсе локалним актерима да, упоредо с неупитно корисним хуманитарним радом и заговарањем поштовања људских права или збрињавањем академских радника, наставе и са „ширењем заразе” споменутих идеја. Неко је једном употребио фразу „мисионарска интелигенција”. С поривима „нарцисоидне емпатије”, додајемо. Деведесете су биле године бума либералног интервенционизма који је и спасавао животе широм света. С правом се у САД, услед Трампове одлуке да укине УСАИД, подсећа да је републиканска администрација Џорџа Буша Млађег слањем лекова против сиде спасла десетине хиљада живота у Африци. 
Но, од нарцисоидне емпатије према муслиманским жртвама ратова на Балкану, до егзорцизма српског „несуочавања с прошлошћу”, дошло се до тога да део студената и академске заједнице, поготову онај који је дуго био помаган и пројектним финансирањем са Запада, држи скоро свакодневне шеснаестоминутне „минуте ћутања”, само за једну групу жртава. Сигнализирају у ствари нарцисоидну емпатију, а не искрено саосећање са жртвама, поручујући да су толико пута моралнији од других, по цену дискриминаторског односа према свим другим групама жртава. Под диригентском палицом најзараженијих, попут Динка Грухоњића, створена је атмосфера да свако мора да се одреди о природи злочина у Сребреници и нон-стоп исказује емпатију према жртвама. Спомињање Јасеноваца је неприхватљиво ако то раде етнички Срби из Србије, емпатију према јасеновачким жртвама допуштено је исказивати једном годишње, и то увек у контексту „свих жртава тоталитарних режима”. 
Истовремено, толеришу се и подстичу напади на свештенство СПЦ. Неко се с правом ових дана питао шта би било, како би се о томе извештавало, да су тако нападнути муслимански или католички свештеници у Србији. Гад Сад подсећа да су малигне ћелије увек мањинске у организму, али да и поред тога имају смртоносно дејство. Суицидалност, на срећу, није доминантна ни еволутивна ни дугорочно-друштвена карактеристика.

*Политички аналитичар