Турци који су остали у лепом сећању Врањанаца

Врање – Последња деценија турске власти, од 1868. до 1878. године, била је време највећег економског просперитета Врања, када се посебно развијала прерада конопље и развој ужарске индустрије. Врањански ужари снабдевали су турску војску, нарочито њену црноморску флоту у Кримском рату. Они су у то време остваривали и највећи профит у Врању. После ослобођења 1878. године, овај град је имао своје богаташе који су могли да се запуте пут престоничког Београда и тамо остварују своје трговачке и предузетничке снове. Страдао је средњи слој грађана који је упао у беду и сиромаштво.

Зоран С. Николић, књижевник из Врања који се годинама бави историјом османлијске окупације југа Србије (са посебним занимањем за тадашњи живот у врањској чаршији), за „Политику” каже да је главна одлика „владавине турске империје у овим деловима Србије била мултиетичност”. Једни са другима живели су разни народи, Срби, Грци, Турци, Цинцари, Бугари, али су окосницу чинили Срби и Турци.

– Један од примера добрих односа из тих времена је случај богатог житеља Врања Ибрахим-аге, који је приликом напуштања родног града 1878. године разделио тапије на све своје куће и имање слугама и чифчијама, према којима се и за време турске власти односио са поштовањем и готово родитељски. И данас у Врању има породица које се везују за Ибрахим-агу и његово доброчинство при одласку – подсећа за наш лист Николић.

А после ослобођења један Турчин рођен у Врању остао је ту да живи, сматрајући да нема разлога да напушта врањанску чаршију. Био је то Хусеин, познати добротвор који је својим личним средствима у Врању изградио водовод. После ослобођења живео је у близини данашње зграде Основне школе „Доситеј Обрадовић”, а улица у којој је живео до смрти дуго се у Врању означавала као „Хусеинов сокак”.

За Зорана Николића је посебно историјски, али и антрополошки интересантан лик Сулејман-бега Џиновића, који на најбољи начин илуструје односе између Турака и Срба у врањској чаршији тог доба.

– Сулејмана, сина моћног Хусеин-паше богати Врањанци су средином 19. века протерали из града. Он се није одселио у Турску, већ је своје „царство” подигао у оближњем селу Ратају уз долину Јужне Мораве, где је било плодно земљиште. Био је веома богат и уживао у квалитетној исхрани, одевању и опремању свога дома. И данас када Врањанци желе да истакну нешто посебно квалитетно, лепо, укусно сређено или питко, они кажу „сулејманбег”, односно „сулименбег”. Остао је упамћен, не само по предањима, већ и по документима, јер се људски односио према својим слугама, ћифчијама и најамним радницима, као и по томе што га је народ врањске чаршије са сузама у очима и музиком испратио 1878. године у прогнанство у суседно Куманово – наводи наш саговорник.

Тим одласком мотивисано је и дан данас чувено „Сулејман бегово коло”, као одраз великог мерака и музичког мајсторства, које постоји тонски записано у извођењу трубачког оркестра Бакије Бакића. И дан-данас када неко поручи да му оркестар одсвира ову нумеру, нарочито на свадбеним весељима и окупљањима о рођењу детета или крштењу, то се сматра највећим уживањем.

Сулејман-бег Џиновић није се лепо осећао у избеглиштву упркос великом богатству. Неко време редовно су га у Куманову посећивале његове бивше слуге, као и многобројни пријатељи Срби. Сачувана је фотографија, коју објављујемо, где је Џиновић окружен свештеницима из Врања и једним пријатељем трговцем, који су га посетили непосредно након изгнанства у Куманову.

– До краја живота живео је у Београду. Када је долазио у Врање поздрављао га је обичан, сиромашан свет, док су га локални богаташи, у првом реду трговци и ужари, игнорисали – каже Николић, описујући ову егзотичну личност из времена османске окупације Врања која је трајала дуже од четири века.