Писмо као траг у времену

Бајина Башта – Први Музеј ћирилице у нас, здање у славу националног писма, свечано је јуче отворен у бајинобаштанској Рачи код истоименог манастира. Ова нова државна културна институција створена је вредним улагањима државе током минулих четворогодишњих радова.

Није случајно одабрана Рача, седиште средњовековне Рачанске књижевне и преписивачке школе, за први Музеј ћирилице. Векови националног писма добијају посебан смисао у Рачи код манастира, где се чување историјске грађе и писане традиције негује као нарочита вредност. Уз то, Бајина Башта се програмима у славу ћирилице и „Ћириличном баштином” истиче у овој деценији. Зато је музеј никао овде у подножју Таре, а уз њега уређен парк, савремени амфитеатар, пешачке стазе, као привлачно место за посетиоце.

Отварању државног Музеја ћирилице, подухвата од националног значаја, присуствовали су изасланик председника републике и саветник за регионална питања Милош Вучевић, министри културе и телекомуникације Никола Селаковић и Борис Братина, саветник председника републике Дејан Савић, представници Владе Републике Српске, игуман манастира Рача архимандрит Герман, руководство општине Бајина Башта, представници културне и научне заједнице, као и мноштво гостију. Свечану врпцу пред улазом у музеј у присуству Милоша Вучевића пресекли су министар Никола Селаковић, председник општине Бајина Башта Миленко Ордагић и в. д. директора Музеја ћирилице проф. др Александар Милановић.

Вучевић је истакао да ће од овог тренутка Музеј ћирилице симболизовати наше историјско памћење, националну самобитност, нашу културу.

– Овим чином не обележавамо само почетак рада једне установе већ потврђујемо трајање писма које је обликовало нашу националну индивидуалност и најдубље могуће се утврдило у темељима наше културне самосвести. Писмо које је вековима верно бележило нашу историју, које и данас као и сутра остаје један од најчвршћих ослонаца нашег духовног трајања. Ћирилица је један од најпрепознатљивијих знакова нашег распознавања међу народима, њоме су писане најузвишеније мисли, народне песме, научна и књижевна дела, све оно што је српски народ допринео европској и светској култури. Она је наш траг у времену да смо били, постојали и још постојимо – казао је Вучевић .

Историја ћириличког писма, додао је он, никада није била одвојена од страдалне историје српског народа.

– Када год су наилазила велика историјска искушења, ратови, на удару се по правилу налазила и ћирилица. Различити владари и режими кроз векове настојали су да ћирилицу забране или бар потисну из јавног живота свесни да она представља једну од најчвршћих спона које повезују српски народ. Од времена Марије Терезије, Франца Јозефа, преко политике Бењамина Калаја, па све до деведесетих година 20. века притисци на ћирилицу јављали су се управо онда када су се спремали напади на српство. Забране писма нису биле само административне мере, већ су представљале покушај да се прекине културни континуитет једног народа, његова жива веза с прецима и потомцима – указао је Вучевић.

Поменуо је изасланик председника републике и сведочанства о томе из Првог и Другог светског рата, када је окупатор настојао да уништи сваки траг ћирилице, а књиге на њој уклањао из школа.

– Али све је то ћирилица издржала и пребродила, наш народ је знао да је она идентитетски темељ, генетски код нашег духа и суштине. У комунистичкој Југославији српство и ћирилица посматрани су као архаичне категорије, великосрпска хегемонија. Ипак, упркос забранама, ломљењу табли, упркос паљењу књига и прогонима, ћирилица је опстала. Она се враћала са сваким новим почетком, сведочећи да слово може бити јаче од сваког оружја и силе – навео је он.

Вучевић је напоменуо да у 21. веку највећи изазови за ћирилицу не представљају забране, мада и њих, како је оценио – има у региону, већ постепено занемаривање и незаинтересованост.

– То представља трајне последице из комунистичког периода, али и модернистичког поимања живота. Ово је довело да је ћирилица у многим срединама почела да се провлачи из јавног простора. Али од 2012. поново смо почели да се боримо за ћирилицу и српство. И данас, отварајући овај музеј, симболично проглашавамо победу ћирилице. Дајемо завет да ћемо је чувати, јер тако чувамо своју суштину и народно биће. Зато овај музеј има посебну мисију: он треба да буде место где ће младе генерације научити да је ћирилица истинско богатство и, заиста, суштинско европско културно благо, део европске културне разноликости. У дигиталном добу, када се културе све више преплићу, управо је неговање сопственог идентитета предуслов истинског дијалога и поштовања међу народима. Само онај који поштује своје наслеђе уме да поштује и туђе. Народ који чува своје писмо чува и своју културу, а чувањем културе чува и своје достојанство – казао је Вучевић.

Уз подсећање на водеће посленике наше писмености, од Светог Саве до Вука Караџића, Александар Милановић је казао да су Вукова ћирилица и фонетски правопис омогућили брзу демократизацију српске културе.

– Музеј који отварамо треба да образује, али и опомиње на нашу спремност да се кроз новију историју, па и данас, лако одричемо једног од кључних елемената српског националног идентитета. Да опомиње како нису сви кроз историју гледали са симпатијама на српску ћирилицу, забрањивали су је и покушавали да је униште, а чине то и данас. Музеј ћирилице треба да буде једна од брана таквим процесима – нагласио је Милановић.