Од Хамлета до Креонта

Изложба посвећена барду југословенског и српског театра Петру Банићевићу, некадашњем прваку Драме Народног позоришта, ауторке Драгице Гаћеше, биће отворена од 18 сати у Музеју Народног позоришта у Београду. Поставка је приређена поводом две деценије од смрти глумца чије су улоге обележиле позориште, филм и телевизију у Србији и бившој Југославији.

Посетиоци ће имати прилику да виде фотографије и архивску грађу која прати његов уметнички пут на сцени Народног позоришта.

Изложба ће бити отворена до почетка априла.

„Петар Банићевић је као стена црногорског крша. Чврста, постојана, оштрих ивица, са врхом који стреми у небо. Али срце стене, до кога се тешко стиже, нежно је, и мекано као памучна лоптица. То срце је дао свим својим улогама: Хамлет, Атахуалпа, Леон Глембај, Пол Парски, Тригорин, Вожд… Чим уђе на сцену знао си да је то он. Чим проговори, знао си да говори душа. Није лако стати на сцену поред великог глумца. Проћи, нешто изговорити… Да. Али бити партнер, опстати на тој сцени, пуна два сата: не. Имала сам срећу, да будем партнер на сцени Петру Банићевићу. Он се није борио са партнером, он се борио са самим собом – памтимо ову причу глумице Добриле Стојнић, срочену у даху.

Петар Банићевић преминуо је 4. септембра 2006. у 76. години живота, а кремиран је четири дана касније, на Новом гробљу у Београду.

Рођен је у Никшићу 1930. године. Глуму је студирао на Академији за позоришну уметност у Београду, у класи професора Раше Плаовића.

Током богате каријере, играо је на готово свим београдским сценама.

Члан Народног позоришта у Београду постао је 1954. године, на матичној сцени одиграо је око 80 улога и остао јој веран до краја живота. Остварио је велике улоге у делима светских и домаћих класика. Био је Хамлет у „Хамлету”, Димитрије у „Браћи Карамазовима”, Креонт у „Цару Едипу”, Леоне у „Господи Глембајевима”, Тригорин у „Галебу”, Алсест у „Мизантропу”, Војвода Драшко у „Горском вијенцу”, Волпоне у „Волпонеу”, Димитрије у „Браћи Карамазовима”, Никола Пашић у „Апису”. Такође, био је и Спасоје Благојевић у „Покојнику”, Серебјаков у „Ујка Вањи”, Талтибије у „Орестији”, „Иларион Руварац у „Је ли било кнежеве вечере”, Хенри Хигинс у „Пигмалиону”, Џејмс Тајрон у „Дугом путовању у ноћ”, Џони Патинмајк у „Сакатом Билију”, Мушкарац у „Човеку случајности”...

Последњу улогу у матичном позоришту одиграо је 2006. године у представи „Судија” (Мировни судија). Времешнији поклоници филмског платна памте га као капетана Вилијама Дикина у филму „Сутјеска”, док је млађим генерацијама остао упамћен као доктор Вуловић у серији „Срећни људи”. Остварио је запажене роле у филмовима „Биће скоро пропаст света”, „Снови, живот и смрт Филипа Филиповића”...

Играо је у више од 50 телевизијских драма и серија: „Капетан Микула Мали”, „Бањица”, „Бољи живот”, „Четрдесет осма”, „Вук Караџић”...

За изузетна глумачка остварења, добио је бројна престижна признања као што су Октобарска награда града Београда, „Тринаести јул”, „Седми јули”, „Миливоје Живановић”, „Раша Плаовић”, Стеријина награда, Награда за животно дело „Добричин прстен”...

Бавио се и педагошким радом. Извео је пет успешних глумачких генерација на Академији уметности у Новом Саду, а водио је и глумачку класу на Академији уметности „Браћа Карић” у Београду.

Народно позориште у Београду је 2010. године установило Награду „Петар Банићевић” која се додељује младим глумцима.

Б. Г. Т.