Он је свој род љубио

Светозар Милетић је у српској политици, посебно у Хабзбуршкој монархији, провео активно нешто дуже од три деценије. Политичке генерације су се смењивале, претрајавале, Светозар Милетић је опстајао као вододелница српских елита, што се показало као врло тешко бреме за њега самог и генерације његових политичких сабораца и наследника – милетићеваца. Његови политички врсници (или приближно) били су кнез Михаило (1823), књаз Данило (1826), Ђорђе Стратимировић (1822), док је и сам памтио митрополите Стефана Стратимировића (1757), Стефана Станковића (1788), а активно је већ наступао и беседио у време патријарха Јосифа Рајачића (1785). Саборац и политички истомишљеник Светозара Милетића Михаило Полит-Десанчић био је седам година млађи, Миша Димитријевић је био млађи 15 година, а Јаша Томић пуних 30 година. Књаз Никола био је 14 година млађи од Милетића, а кнез Милан 28. Илија Гарашанин је био старији пуних 14 година (1812), а Јован Ристић млађи седам година (1833). Показало се да у српској политици овакве релације и односи генерација нису безазлен проблем, напротив. Креирање српских политичких елита са обе стране Дунава и Саве показало је да су генерацијске разлике биле врло битна основа за завере, неразумевања, потпуно супротне погледе на свет, врло често и беспотребну мржњу политички завађених елита.

У време док се Милетић истицао и стварао на српској политичкој сцени, одиграла се Светоандрејска скупштина 1858, убиство књаза Данила 1860, убиство кнеза Михаила 1868, Тополска буна 1877, потом Илкина завера 1882, а у самој Хабзбуршкој монархији покушај Либењијевог атентата на цара Франца Јозефа 1853, убиство царевог брата Максимилијана у Мексику 1867, али и убиство руског цара Александра 1881. Догађаји из револуције 1848–1849 посебна су прича Милетићеве биографије. Промене Устава догодиле су се у Хабзбуршкој монархији 1860–1861, 1867, 1868–73, а у Кнежевини Србији донети закони у време кнеза Михаила и Духовски устав 1869. Црна Гора је ратовала са Турском 1862, а обе српске државе са Турском 1876–1878. Устанци у Херцеговини 1875–1878, потом 1882, пре тога у Кривошијама 1869–1870, били су важан део политичке каријере Светозара Милетића. Није било генерације српских политичара у овом периоду која се није суочила са неком од буна, завера, ратова, устанака, што је давало посебан тон и политици и друштвеном животу. Срби су тада пролазили тежак и компликован пут решавања Источног питања, али и решавања националног положаја у самој Хабзбуршкој монархији. Светозар Милетић је био укључен у оба процеса. Јован Скерлић је са разлогом сматрао да су се целокупна историја и потом судбина Срба у монархији преломиле преко самог Милетића.

Његов животни пут можемо посматрати у више политичких фаза, пре и после „Туцинданског чланка” 1860, затим његових настојања 1861–1865. да се избори за водеће место на српској политичкој сцени у Хабзбуршкој монархији, поред искуснијих Јакова Игњатовића, Јована Суботића или Ђорђа Стратимировића. Његов политички сукоб са Ђорђем Стратимировићем 1865–1866. био је пресудан за уздизање на ранг водеће личности српске политике у монархији. Новосадска калдрма, како су је често звали, није била благонаклона према бившем вожду из револуције 1848. Ђорђу Стратимировићу, као ни бившем српском великом перу Јакову Игњатовићу. Сам Светозар Милетић ће имати тешке политичке моменте, са претњама, притисцима, два пута ће бити смењен са места градоначелника Новог Сада (1861, 1868) и два пута ће бити осуђен на затвор (1870–1871, 1876–1879) да би као херој био дочекан од новосадске српске елите, која је градила свој нови политички систем на Милетићевом наслеђу.

На Хрватском сабору Светозар Милетић је наступао реалистично и прагматично. Будући да је добро схватао политику владе у Пешти, било му је јасно да се само у сарадњи Троједне и Српске Војводине може наћи отпор политичкој снази мађарске националне државе и све интензивнијим притисцима око Војне границе. Српску Војводину никада није препоставио интересима Троједне, а ревизију нагодбе 1873. доживљавао је као изневерен договор за ситан интерес. Његово искуство из тог времена ангажовања на Хрватском сабору директно га је учврстило у идеји самосталног окупљања Срба у своју странку, ради одбране српског интереса на просторима Троједне. Није се устручавао да то јавно говори и да јавно напише. На сличан начин ће се борити и на Угарском сабору, где је био жестоки заступник идеје равноправности народности (1865–1868) и касније, све до хапшења 1876, заговорник идеје политичке слоге и договора Срба, Румуна и Словака.

Босна и Херцеговина и Источно питање, који су у политици Светозара Милетића заузимали важно место, рефлектују се на не/решавање српског питања унеколико и до данашњих дана. Милетићеве идеје и анализе, као и политичка тврдња да ће аустроугарска окупација Босне и Херцеговине бити судбоносно катастрофална по Србе у монархији, као и по Црну Гору, Србију, Србе у Босни и Херцеговини, те да ће бити стављена омча око врата Србима, у већој или мањој мери, показале су се тачнима и потврђене су низом историјских догађаја – 1908, 1914, 1941, 1991. Он је добро предвидео да Срби неће имати решење за овакво стање и да ће трајно бити спутани, по свим питањима развоја друштва, економије, спољне политике, културе. Из тог разлога, Милетић и његов лист „Застава” непрекидно форсирају тезу о националној катастрофи 1878, која је требало да надахне омладину у монархији на окупљање. На свој начин, та идеја је надахнула Младу Босну и њен наглашени отпор аустроугарској окупацији Босне и Херцеговине.

Све поруке и текстови које је писао током дуге политичке каријере, стални наступи, политички бескомпромисни ставови били су озбиљно бреме за самог Милетића и посебно касније милетићевце. После његовог повлачења из политике 1882/1883, услед болести која је била последица осуде на затвор у режираном политичком процесу, постепено је долазило до мењања праваца политике Српске народне слободоумне странке и либерала. Темељ и зграда Милетићеве политичке заоставштине чекали су другачије време и нове односе великих сила, које је толико јасно предвидео у својим текстовима. Мештровићев споменик у Новом Саду и данас је сведок на политику и идеје Светозара Милетића, једног од ретких коме се новосадска калдрма одужила на свој начин и поклонила.

Након што је Милетић преминуо 4. фебруара 1901, либерал Михаило Полит-Десанчић, његов дугогодишњи саборац, политички истомишљеник и наследник, написао је некролог у којем је дао своје виђење Милетићеве политике и Срба у монархији у целости. Полит наглашава да се Светозар Милетић жртвовао, да је знао одушевити читаве нараштаје Срба, али да је у његовом животу било сувише трагичности, да је увек био изложен сумњичењу за велеиздајства од стране Беча и Пеште. Подсећао је на ширину Милетићеве политичке мисли и идеју о сарадњи Срба, Словака и Румуна. „Ако има признања које српски народ Милетићу дугује, за то признање не може бити лепших речи, него када у спомен Милетићу рекне: ’Он је свој род љубио’”, констатује Полит-Десанчић на крају некролога.

Управо на његовом политичком наслеђу, потоње генерације милетићеваца оствариће идеју уједињења 1918, на темељу победа српске војске и политичке акције новосадских радикала, предвођених милетићевцем Јашом Томићем. Михаило Полит-Десанчић и Јаша Томић, сваки на свој начин, били су изданци Милетићеве политике и такође ослонци политике очувања српског идентитета, наслеђа Српске Војводине, чији је симбол био сам Светозар Милетић. Током деценија борбе за идеју Српске Војводине од времена револуције 1848, све до повлачења из политике, Милетић је сматрао да без остварења идеала из револуције нема опстанка за Србе као народ у Хабзбуршкој монархији. Стога Велику народну скупштину у Новом Саду 1918. можемо сагледати само кроз политичко ангажовање самог Милетића током низа деценија, али и милетићеваца који су у свом, другачијем времену настављали идеје које је заступао дугогодишњи вођа либерала и Чича из Новог Сада, како су га звали његови саборци и истомишљеници.

Важна поука Милетићеве политике свакако је била и његова ширина, образовање које је стекао, неуморан деценијски рад, потреба да оствари и политички утицај и писани траг у својим надалеко познатим текстовима и уводницима „Заставе”, који су били читани са обе стране Дунава и Саве или, како се тада говорило, на свим местима где живе Срби. Ови текстови дају податке, али и више од тога, између редова сведоче о човеку озбиљног политичког инстинкта, даровитог, спремног да види срж проблема, његове последице, визију другачије и по српско питање боље политике. Процеси које је уочавао и упозоравао на њих остају као поуке, идеје, које у својој суштини не застаревају, јер процеси из 19. века постају све актуелнији и све доминантнији у политичком животу друштва 21. века.

*Професор на Филозофском факултету у Новом Саду, oдсек за историју, аутор капиталне монографије „Светозар Милетић, политика и идеје”