On je svoj rod ljubio

Svetozar Miletić je u srpskoj politici, posebno u Habzburškoj monarhiji, proveo aktivno nešto duže od tri decenije. Političke generacije su se smenjivale, pretrajavale, Svetozar Miletić je opstajao kao vododelnica srpskih elita, što se pokazalo kao vrlo teško breme za njega samog i generacije njegovih političkih saboraca i naslednika – miletićevaca. Njegovi politički vrsnici (ili približno) bili su knez Mihailo (1823), knjaz Danilo (1826), Đorđe Stratimirović (1822), dok je i sam pamtio mitropolite Stefana Stratimirovića (1757), Stefana Stankovića (1788), a aktivno je već nastupao i besedio u vreme patrijarha Josifa Rajačića (1785). Saborac i politički istomišljenik Svetozara Miletića Mihailo Polit-Desančić bio je sedam godina mlađi, Miša Dimitrijević je bio mlađi 15 godina, a Jaša Tomić punih 30 godina. Knjaz Nikola bio je 14 godina mlađi od Miletića, a knez Milan 28. Ilija Garašanin je bio stariji punih 14 godina (1812), a Jovan Ristić mlađi sedam godina (1833). Pokazalo se da u srpskoj politici ovakve relacije i odnosi generacija nisu bezazlen problem, naprotiv. Kreiranje srpskih političkih elita sa obe strane Dunava i Save pokazalo je da su generacijske razlike bile vrlo bitna osnova za zavere, nerazumevanja, potpuno suprotne poglede na svet, vrlo često i bespotrebnu mržnju politički zavađenih elita.

U vreme dok se Miletić isticao i stvarao na srpskoj političkoj sceni, odigrala se Svetoandrejska skupština 1858, ubistvo knjaza Danila 1860, ubistvo kneza Mihaila 1868, Topolska buna 1877, potom Ilkina zavera 1882, a u samoj Habzburškoj monarhiji pokušaj Libenjijevog atentata na cara Franca Jozefa 1853, ubistvo carevog brata Maksimilijana u Meksiku 1867, ali i ubistvo ruskog cara Aleksandra 1881. Događaji iz revolucije 1848–1849 posebna su priča Miletićeve biografije. Promene Ustava dogodile su se u Habzburškoj monarhiji 1860–1861, 1867, 1868–73, a u Kneževini Srbiji doneti zakoni u vreme kneza Mihaila i Duhovski ustav 1869. Crna Gora je ratovala sa Turskom 1862, a obe srpske države sa Turskom 1876–1878. Ustanci u Hercegovini 1875–1878, potom 1882, pre toga u Krivošijama 1869–1870, bili su važan deo političke karijere Svetozara Miletića. Nije bilo generacije srpskih političara u ovom periodu koja se nije suočila sa nekom od buna, zavera, ratova, ustanaka, što je davalo poseban ton i politici i društvenom životu. Srbi su tada prolazili težak i komplikovan put rešavanja Istočnog pitanja, ali i rešavanja nacionalnog položaja u samoj Habzburškoj monarhiji. Svetozar Miletić je bio uključen u oba procesa. Jovan Skerlić je sa razlogom smatrao da su se celokupna istorija i potom sudbina Srba u monarhiji prelomile preko samog Miletića.

Njegov životni put možemo posmatrati u više političkih faza, pre i posle „Tucindanskog članka” 1860, zatim njegovih nastojanja 1861–1865. da se izbori za vodeće mesto na srpskoj političkoj sceni u Habzburškoj monarhiji, pored iskusnijih Jakova Ignjatovića, Jovana Subotića ili Đorđa Stratimirovića. Njegov politički sukob sa Đorđem Stratimirovićem 1865–1866. bio je presudan za uzdizanje na rang vodeće ličnosti srpske politike u monarhiji. Novosadska kaldrma, kako su je često zvali, nije bila blagonaklona prema bivšem voždu iz revolucije 1848. Đorđu Stratimiroviću, kao ni bivšem srpskom velikom peru Jakovu Ignjatoviću. Sam Svetozar Miletić će imati teške političke momente, sa pretnjama, pritiscima, dva puta će biti smenjen sa mesta gradonačelnika Novog Sada (1861, 1868) i dva puta će biti osuđen na zatvor (1870–1871, 1876–1879) da bi kao heroj bio dočekan od novosadske srpske elite, koja je gradila svoj novi politički sistem na Miletićevom nasleđu.

Na Hrvatskom saboru Svetozar Miletić je nastupao realistično i pragmatično. Budući da je dobro shvatao politiku vlade u Pešti, bilo mu je jasno da se samo u saradnji Trojedne i Srpske Vojvodine može naći otpor političkoj snazi mađarske nacionalne države i sve intenzivnijim pritiscima oko Vojne granice. Srpsku Vojvodinu nikada nije prepostavio interesima Trojedne, a reviziju nagodbe 1873. doživljavao je kao izneveren dogovor za sitan interes. Njegovo iskustvo iz tog vremena angažovanja na Hrvatskom saboru direktno ga je učvrstilo u ideji samostalnog okupljanja Srba u svoju stranku, radi odbrane srpskog interesa na prostorima Trojedne. Nije se ustručavao da to javno govori i da javno napiše. Na sličan način će se boriti i na Ugarskom saboru, gde je bio žestoki zastupnik ideje ravnopravnosti narodnosti (1865–1868) i kasnije, sve do hapšenja 1876, zagovornik ideje političke sloge i dogovora Srba, Rumuna i Slovaka.

Bosna i Hercegovina i Istočno pitanje, koji su u politici Svetozara Miletića zauzimali važno mesto, reflektuju se na ne/rešavanje srpskog pitanja unekoliko i do današnjih dana. Miletićeve ideje i analize, kao i politička tvrdnja da će austrougarska okupacija Bosne i Hercegovine biti sudbonosno katastrofalna po Srbe u monarhiji, kao i po Crnu Goru, Srbiju, Srbe u Bosni i Hercegovini, te da će biti stavljena omča oko vrata Srbima, u većoj ili manjoj meri, pokazale su se tačnima i potvrđene su nizom istorijskih događaja – 1908, 1914, 1941, 1991. On je dobro predvideo da Srbi neće imati rešenje za ovakvo stanje i da će trajno biti sputani, po svim pitanjima razvoja društva, ekonomije, spoljne politike, kulture. Iz tog razloga, Miletić i njegov list „Zastava” neprekidno forsiraju tezu o nacionalnoj katastrofi 1878, koja je trebalo da nadahne omladinu u monarhiji na okupljanje. Na svoj način, ta ideja je nadahnula Mladu Bosnu i njen naglašeni otpor austrougarskoj okupaciji Bosne i Hercegovine.

Sve poruke i tekstovi koje je pisao tokom duge političke karijere, stalni nastupi, politički beskompromisni stavovi bili su ozbiljno breme za samog Miletića i posebno kasnije miletićevce. Posle njegovog povlačenja iz politike 1882/1883, usled bolesti koja je bila posledica osude na zatvor u režiranom političkom procesu, postepeno je dolazilo do menjanja pravaca politike Srpske narodne slobodoumne stranke i liberala. Temelj i zgrada Miletićeve političke zaostavštine čekali su drugačije vreme i nove odnose velikih sila, koje je toliko jasno predvideo u svojim tekstovima. Meštrovićev spomenik u Novom Sadu i danas je svedok na politiku i ideje Svetozara Miletića, jednog od retkih kome se novosadska kaldrma odužila na svoj način i poklonila.

Nakon što je Miletić preminuo 4. februara 1901, liberal Mihailo Polit-Desančić, njegov dugogodišnji saborac, politički istomišljenik i naslednik, napisao je nekrolog u kojem je dao svoje viđenje Miletićeve politike i Srba u monarhiji u celosti. Polit naglašava da se Svetozar Miletić žrtvovao, da je znao oduševiti čitave naraštaje Srba, ali da je u njegovom životu bilo suviše tragičnosti, da je uvek bio izložen sumnjičenju za veleizdajstva od strane Beča i Pešte. Podsećao je na širinu Miletićeve političke misli i ideju o saradnji Srba, Slovaka i Rumuna. „Ako ima priznanja koje srpski narod Miletiću duguje, za to priznanje ne može biti lepših reči, nego kada u spomen Miletiću rekne: ’On je svoj rod ljubio’”, konstatuje Polit-Desančić na kraju nekrologa.

Upravo na njegovom političkom nasleđu, potonje generacije miletićevaca ostvariće ideju ujedinjenja 1918, na temelju pobeda srpske vojske i političke akcije novosadskih radikala, predvođenih miletićevcem Jašom Tomićem. Mihailo Polit-Desančić i Jaša Tomić, svaki na svoj način, bili su izdanci Miletićeve politike i takođe oslonci politike očuvanja srpskog identiteta, nasleđa Srpske Vojvodine, čiji je simbol bio sam Svetozar Miletić. Tokom decenija borbe za ideju Srpske Vojvodine od vremena revolucije 1848, sve do povlačenja iz politike, Miletić je smatrao da bez ostvarenja ideala iz revolucije nema opstanka za Srbe kao narod u Habzburškoj monarhiji. Stoga Veliku narodnu skupštinu u Novom Sadu 1918. možemo sagledati samo kroz političko angažovanje samog Miletića tokom niza decenija, ali i miletićevaca koji su u svom, drugačijem vremenu nastavljali ideje koje je zastupao dugogodišnji vođa liberala i Čiča iz Novog Sada, kako su ga zvali njegovi saborci i istomišljenici.

Važna pouka Miletićeve politike svakako je bila i njegova širina, obrazovanje koje je stekao, neumoran decenijski rad, potreba da ostvari i politički uticaj i pisani trag u svojim nadaleko poznatim tekstovima i uvodnicima „Zastave”, koji su bili čitani sa obe strane Dunava i Save ili, kako se tada govorilo, na svim mestima gde žive Srbi. Ovi tekstovi daju podatke, ali i više od toga, između redova svedoče o čoveku ozbiljnog političkog instinkta, darovitog, spremnog da vidi srž problema, njegove posledice, viziju drugačije i po srpsko pitanje bolje politike. Procesi koje je uočavao i upozoravao na njih ostaju kao pouke, ideje, koje u svojoj suštini ne zastarevaju, jer procesi iz 19. veka postaju sve aktuelniji i sve dominantniji u političkom životu društva 21. veka.

*Profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, odsek za istoriju, autor kapitalne monografije „Svetozar Miletić, politika i ideje”