Позориште као простор дијалога

Моје новостечено искуство живота у Србији, у Београду, несумњиво је снажно утицало на интерпретацију и сам приступ мом уметничком изразу, самим тим и раду на представи „Пушкин. Случаји”. Немогуће је постојати изван контекста града, његове историје, памћења и садашњости. Зато нам је било принципијелно важно не да „пренесемо” Пушкина на сцену, већ да га сместимо у стварност у којој живимо и ми и наша публика.

Овако говори за „Политику” Филип Виноградов, редитељ драмске приче „Пушкин. Случаји”, у продукцији Руског театра Београд, коју је протеклих дана публика гледала у простору Ложионице.

Овај руски позоришни редитељ и сценограф од 2022. године живи и ради у Београду, где својим представама спаја богату руску позоришну традицију са савременим извођачким праксама, доносећи на позоришну сцену свежину и иновативност. Године 2012. дипломирао је на Руском институту позоришне уметности ГИТИС, поставио више представа у Москви и Санкт Петербургу… О томе како је искуство боравка у Београду утицало на његово сценско читање дела Александра Пушкина, каже:

– Од почетка нисмо тежили илустративном читању класике: било нам је важно да Пушкина чујемо данас, у вишејезичном простору у којем један део гледалаца текст доживљава као матерњи, а други кроз превод и сценску радњу. Зато је представа изграђена као систем театралних ситуација у којима Пушкинове приче постају повод за разговор о савременом човеку, о судбини уметника, о слободи и избору. Из тога је проистекла одлука да приче сместимо у савремени контекст, не ради спољашњег ефекта, већ да бисмо појачали унутрашњу драматургију. Тако се „Мећава” дешава 1991. године, у тренутку почетка рата у Југославији, и романтична игра судбине постаје прича растргнута идеологијом и временом. У „Пуцњу” Силвио је човек постјугословенског простора с краја деведесетих, за кога тема части и трауме добија врло конкретан и болан смисао. „Управник поштанске станице” премештен је у будућност северне Војводине, у простор нестајућих путева и малих станица, где тема губитка постаје разговор о судбини читавих култура. „Госпођица сељанка” постаје прича о судару савремених политичких идеологија, које се, као и код Пушкина, превазилазе људским осећањем. Тако је Београд постао не само место рада већ и тачка из које се гради читав смисао представе, као разговор о човеку унутар историје и о томе колико смо у стању да изађемо из унапред написаног сценарија.

Комбинацијом драме, ироније и игре дело „Пушкин. Случаји” отвара простор за промишљање универзалних тема: идентитета, слободе и смисла живљења. О томе да ли су га у раду инспирисали и неки аутентични српски сегменти, наш саговорник каже:

– То нису директни цитати, већ пре атмосфера, веома жива и отворена, са снажним осећањем историјског памћења. У Србији се другачије осећа веза између личне судбине и велике историје, и то се поклопило са Пушкиновим светом у којем појединачни случај увек постаје одраз судбине епохе. Представа „Пушкин. Случаји” од почетка је замишљена као простор сусрета у којем српска и руска културна оптика не конкуришу једна другој, већ се допуњују. Зато ми је вишејезичност сцене принципијелно важна. У њој постоји превод, прелазак са једног језика на други, па чак и тема да је „све режирано”: укључујући нашу спонтаност. То је настало из искуства рада у Београду, где публика долази из различитих језичких и културних средина и где позориште постаје простор стварног дијалога, а не монолога једне традиције. Одатле и рад са титловима (извођење се одвија на српском језику, уз руске титлове), са музикалношћу текста и са пластичним цртежом улоге који се чита и на нивоу смисла и на нивоу интонације и остаје разумљив без обзира на језик.

Филип Виноградов је заиста инспиративан саговорник. Кад је реч о томе да ли је наилазио на тешкоће приликом прилагођавања руске класике савременом београдском позоришном простору, он објашњава:

– Главна тешкоћа је разлика у културним асоцијацијама. Оно што је једном гледаоцу очигледно, другом може бити потпуно неутрално. Зато тражимо не књижевни, већ позоришни начин постојања текста. Радимо кроз радњу, визуелну слику, музикалност и директан разговор са гледаоцем. Пушкин код нас није музејски аутор, он постаје учесник данашњег разговора о памћењу, слободи избора и о томе да ли живимо по унапред написаном сценарију или смо у стању да га променимо.

У том смислу тешкоћа постаје метод: потреба да објашњавамо нови позоришни језик.

Виноградов износи и запажање о томе како београдска публика реагује на Пушкина у поређењу са публиком у Русији:

– Чини ми се да гледалац не реагује на Пушкина као на школску лектиру, већ на представу као самостално уметничко дело. Он пре свега доживљава енергију сцене, постојање глумца, ритам и сликовни свет представе. За један део публике то је сусрет са познатим текстом у неочекиваном контексту, за други потпуно нова прича. Али емоционална реакција настаје на истом месту, тамо где се говори о људском избору, љубави, страху, части и случају који мења судбину.

У сали се ствара посебна атмосфера: различити културни кодови читају се различито, али емоционална реакција често је иста. Управо ту настаје заједнички простор за српску и руску публику и потврђује се да не говоримо о књижевности прошлости, већ о живом позоришту садашњости.

Постоји ли разлика у српско-руском доживљају, какво је његово искуство?

– Наравно да постоји. Постоје слојеви које брже препознаје руска публика, попут историјских или књижевних алузија, и теме које снажније одјекују овде, повезане са искуством деведесетих, распадом земље и идеолошким поделама. Али за мене је важно да представа постаје место сусрета тих различитих искустава, заједничка територија. Не покушавамо да буде „разумљива свима” на исти начин, стварамо ситуацију у којој различити гледаоци читају различите слојеве, а ипак остају унутар истог емоционалног поља – каже Виноградов и додаје да га је живот у Београду натерао да поново формулише шта је позориште, зашто је потребно и на којем језику треба да говори.

– Рад у другој културној средини лишава вас аутоматизма, сваки смисао и свака форма морају изнова да се пронађу. Овде није могуће ослонити се на већ постојеће механизме, већ се језик сваке представе гради од почетка, са већом прецизношћу и одговорношћу. Паралелно је настао Руски театар у Београду као самостална стваралачка платформа-простор у којем се повезују различите позоришне традиције, језици и очекивања публике. Појавили су се међународни фестивали и гостовања, нови формати рада, и све то шири редитељско мишљење: позориште почињете да видите не само као уметничко дело већ и као простор дијалога, образовања и културне дипломатије. И, можда, најважнији резултат тог искуства јесте разумевање позоришта као места стварног, људског разговора и осећај да оно заиста може да повезује људе, чак и када говоре различитим језицима. Оно престаје да буде само естетска форма и постаје начин да се говори о времену у којем живимо – каже на крају Филип Виноградов.