Тајна у лишћу бамбуса

Записано је, такође у старим хроникама, да су дворјани са "доки-чимаки" колачима тешили свог тужног владара Тоба-тено, цара Тобу којем су ратоборни самураји из противничког табора у она стара крвава времена спалили палату и све лепо што је у њој поседовао, а он се нашао тако рећи на улици и прибежиште морао да потражи у једном храму, међу бонзима-калуђерима. Колачима "доки-чимаки" покушавали су јапански преговарачи 1854/55. да одобровоље америчког капетана-комодора Перија који је са својом "Црном армадом" допловио у Токијски залив и запретио да ће моћним топовима са својих бродова разорити Едо-град, како се тада називао данашњи Токио, ако се Јапан не "отвори" за сарадњу и трговину са западним светом, али, авај, у томе нису успели, јер су топови били моћнији од колача (у Америци данас једни горко жале због тога, јер не знају како да зауставе поплаву јапанских производа и изравнају трговински дефицит, а други се радују јер новцем који добијају за државне обвезнице које богати Јапанци купују воленс-ноленс попуњавају свој све већи буџетски дефицит!).

Из свега, дакле, излази да "доки-чимаки" нису обични колачи, ако обичних колача и било чега обичног има у Јапану. Нису обични, јер су справљени од пиринчаног брашна помешаног са шећером у праху, обликовани као куглице око бамбусовог штапића, завијени у бамбусово лишће и кувани на врелој пари све док гости који чекају на колаче не буду омамљени од заносног, опојног мириса који се шири просторијом. Тајна, међутим, није у саставу, облику и кувању на пари, већ у томе што су, бар они први са којима се господин Доки прославио били увијани у лишће бамбуса који расте на падинама свете планине Курума која се уздиже изнад Кјота (ово "света планина" не треба да доводи читаоца у забуну, у Јапану су све планине свете, јер су пребивалиште "ками" богова и свакојаких добрих и злих духова, а људима су остављене равнице где има воде како би гајили пиринач).

Тајна "доки-чимаки" колача је, дакле, у овом бамбусовом лишћу које не само да колачима даје посебан укус и мирис, већ на оне који уживају у њима преноси и трансцедентну моћ: Док ужива затворених очију у изванредном укусу ових колача, срећник чује нежну и пријатну за ухо и душу музику која га просветљава, чини добрим и мудрим. Чује, срећник, ако је колач увијен у бамбусов лист са свете планине Курума и ако хода по свету чиста срца и са добрим намерама - данас би то рекли са позитивном енергијом, два услова која ретко иду заједно, због чега смо и рекли - срећник! Ако тога нема, остаје да ужива само у изванредном укусу, што је за већину обичних смртника сасвим довољно.