Где је нестао календар „Зајечарац”

Зајечар – Старе књиге, посебно оне из зајечарских књижница између 1836. и 1918. године,изузетно су сведочанство културног идентитета града. Преко десет година њих темељно проучава Кармен Гњеч Мијовић, професионални библиотекар у пензији. Тако је настао њен обимни Каталог старих књига на 400 страница, са 12 регистара и 25 допуна великој Српској библиографији. Ауторка овако оставља драгоцен трајни запис о изузетно бурном развоју Зајечара, од његовог ослобођења од Турака, 1833.године, до завршетка Првог светског рата, 1918.године.

Тако сазнајемо да је 1834.године основана Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, 1835.године Зајечар је добио основну школу, 1836.овде је почела да ради гимназија, међу прве четири у Србији, а 1884.године или 1885. појавио се календар „Зајечарац”, вероватно прва штампана књига у овом граду. Први пренумеранти на прве ретке књиге у тек ослобођеној Србији појавили су се у Зајечару још 1834, а 1870.године Зајечар је по броју претплатника на књиге био на другом месту у Србији, одмах после Београда.

Велики број претплатника имала је у Зајечару и Српска књижевна задруга, чија штампана дела се појављују 1892.године, а међу првима на њих почињу да се претплаћују чланови Земљорадничке задруге у зајечарском селу Планиници.

То не изненађује с обзиром на то да је 1897.године и Феликс Каниц записао како је Зајечар, који је те године посетио, најбогатија варош у Србији, после Београда. Касније ће и Јеремија Живановић у „Политици”, 23.маја 1937.године, поводом стоте годишњице зајечарске гимназије, записати да је на полетни развој Зајечара утицало и то што је гимназија „имала за наставнике наше најбоље школске раднике”. У три њене књижнице (професорској, ђачкој и књижници ђачких уџбеника) било је 1913.године 3.907 књига. Упркос томе што је у време српско-турских ратова од 1876.до 1878.године цео Зајечар био попаљен и сравњен са земљом. То се поновило и у време Првог светског рата, када су Зајечар и његове културне институције рушили и палили бугарски окупатори.

Ипак, у Матичној библиотеци „Светозар Марковић”, библиотеци Историјског архива „Тимочка крајина” и Народном музеју, Кармен Гњеч Мијовић пронашла је 1.367 старих књига нумерисаних у континуитету и све је њих искусна популарна библиотекарка обрадила по најсавременијим библиотечким правилима. Рецензент књиге др Александра Вранеш каже да ће овај Каталог,са свим својим регистрима, настао као резултат дугогодишњег стрпљивог стручног рада, бити од изузетног значаја свима који ће у будућности проучавати културну прошлост Зајечара.

Ауторка је у овом подухвату користила и велико искуство које је стекла правећи и две опсежне библиографије познатог зајечарског часописа „Развитак”. До сада је изашло 230 бројева овог угледног часописа, који је 1961. године основао песник Томислав Мијовић и уређивао га све до 2007. године. Дугогодишњи уредник часописа је супруг ауторке Каталога и уредник ове њене књиге, а издавачи су зајечарски Народни музеј и Историјски архив „Тимочка крајина”.

Ауторка Каталога каже да јој је у писању ове књиге изузетно користила Споменица зајечарске гимназије из 1936. године коју је, поводом стоте годишњице ове најстарије тимочке школе, написао њен дугогодишњи директор Милан Цветинчанин. Та књига јој је, вели, била изузетно поуздан путоказ у трагању, а велику помоћ пружила јој је и Слободанка Стојановић Беба, библиотекар у Историјском архиву „Тимочка крајина”.

Ипак, веома жали што до сада није разјаснила где је нестао календар „Зајечарац”. Поменути професор Цветинчанин наводи у Споменици да је календар постојао и да је у њему поред календарског дела било и података о вашарима, старим и новим мерама, али и анегдота, досетки и кратких шаљивих причица. Нестао је некуда нетрагом, а Кармен жели да га нађе како би могла да потврди да је то најстарија штампана књига у Зајечару, настала 1884. или 1885. године у штампарији Милисава Николића Јагодинца. Уколико у томе не успе, остаће да важи оно што је записано у 13. књизи обимне Српске библиографије (1868-1944) да се у штампарији Милисава Николића Јагодинца 1886. године као прва штампана књига појавила песмарица „Јуначке песме и врлине српских бораца у рату српско-турском 1876-1878 године”, коју је „спевао и написао Миленко Петковић Власотинчанин”.