Фудбалска поука банкарима

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 2. фебруара – Играчи америчког фудбала (сличног рагбију) синоћ су одиграли један од најбољих финалних мечева у историји и тако сународницима подарили драгоцене сате радости у временима економске рецесије и психичке депресије. Том спектаклу, који је овде нека врста народног празника, није одолела ни Бела куће где су Барак Обама и неколико десетина званица такође поскакивали од задовољства приказаним вештинама спортиста, праћеним у директном ТВ преносу, поготову што је победио тим за који је председник навијао...

Збивања на стадиону ипак су прожимали жмарци текуће кризе. Нису ли и фудбалери превише плаћени као менаџери у финансијском центру на Волстриту, где је после брзог раста вредности берзанских акција недавно дошло до траума које сада потресају цео свет – запитали су се ванспортски аналитичари. Неће ли се овом приликом, додали су, репризирати правило „ко (пре)високо лети ниско пада” и да се све опет „сломи преко леђа обичних грађана”?

Ништа од тога – сугерише „Кришчен сајенс монитор”. Фудбалери, образлаже, делују много тржишније од банкара, јер им плате зависе од постигнутих резултата па не могу да профитирају кад губе. Поређења ради, менаџер компаније Лиман брадерс добио је прошлог марта само у виду ванредних премија 22 милиона долара иако је фирма под њим банкротирала, приближно годишњој заради (27,7 милиона долара) најбоље плаћеног играча шампионског тима Националне фудбалске лиге. 

Поука је јасна: да су банкари били плаћани по принципу који важи за фудбалере, финансијска криза би била мања, ако би је уопште било. Хоће рећи: да банкарским шефовима нису унапред били обећани баснословни „бонуси”, они не би ни улазили у високоризичне трансакције како би оправдали те повластице, а поготову не би били награђени и кад изгубе (тржишну) утакмицу, унесрећивши и „клубове” и „навијаче”. 

Међу Американцима се, и без оваквих поређења, шире захтеви за наплату цеха онима који су га направили, то јест – да менаџери поклеклих волстритских компанија врате премије које су добили иако су им резултати били поразни.

Тешко ће то ићи јер је све било по закону, кажу правници. Али, какви су то закони кад су гарантоване награде одговорнима за масовна отпуштања и преваљивање терета отплате за њихове грешке на пореске обвезнике – пребацују и специјализоване организације и коментатори „Њујорк тајмса”, „Њусвика”, „Слејта”, као и низ блогера.  

Извештај да су усред кризе, добрим делом проузроковане њиховим олакостима, лидери Волстрита себи приуштили, за прошлу годину, премије у укупном износу од 18,4 милијарде долара шеф Беле куће је назвао „врхунцем неодговорности” и „срамотним чином”. Добро је рекао, али то није довољно – сматрају аналитичари па и поједини законодавци. „Ти људи су идиоти”, није се либила да каже припадница (Обамине) демократске већине у Сенату Клер Мекаскил, коментаришући понашање волстритских „генија”. Предложила је да фирме које су затражиле спас из државног буџета, што ће рећи од пореских обвезника, не могу да шефовима дају премије више од 400.000 долара, колико износи годишња зарада шефа државе.  

Зашто би ишта добили кад су оштетили и фирме и цео финансијски систем? Зато што су они „труст мозгова који нам је потребан за излазак из кризе” – одговарају браниоци прозваних. Да су зналци, кризе не би ни било – узвраћају критичари. 

Без „бонуса” најбољи кадрови ће отићи у друге фирме – оправдање је које се најчешће исказује у срединама прозваних. О.К., нека иду, да видимо код кога ће кад су сви у невољама – надовезују се присталице санкционисања одговорних. „Учинићемо све што се може да би се вратио незаслужено узети новац” – тврди шеф сенатског Комитета за банкарство Кристофер Дод. Како, то се још не зна. Треба их подврћи истрази и суђењу – предлаже утицајна коментаторка њујоршког дневника. 

Одомаћио се, међутим – како се местимично процењује – режим налик подешеној имитацији кинеске формуле „једна земља, два система”, по којој овде – масе грађана живе у капитализму (по законима тржишта) а банкари у социјализму (мимо закона тржишта). Поменута сума од 18,4 милијарде долара, исплаћена у виду „бонуса” лидерима Волстрита, надовезује се есејиста „Њусвика”, готово је пет пута већа од годишњих издатака за борбу против канцерозних обољења која усмрћују пола милиона Американаца годишње и двоструко виша од предвиђених улагања за побољшање јавног саобраћаја чиме треба да се смањи национална зависност од увоза нафте.

Овако, како је досад ишло, више не може – превладавајуће је мишљење. Примена овдашњег спортског принципа, расподеле према постигнутим резултатима, препоручује се појачано јер национални резултати још приметно заостају за ефектима фудбалског „народног празника”.