Fudbalska pouka bankarima

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 2. februara – Igrači američkog fudbala (sličnog ragbiju) sinoć su odigrali jedan od najboljih finalnih mečeva u istoriji i tako sunarodnicima podarili dragocene sate radosti u vremenima ekonomske recesije i psihičke depresije. Tom spektaklu, koji je ovde neka vrsta narodnog praznika, nije odolela ni Bela kuće gde su Barak Obama i nekoliko desetina zvanica takođe poskakivali od zadovoljstva prikazanim veštinama sportista, praćenim u direktnom TV prenosu, pogotovu što je pobedio tim za koji je predsednik navijao...

Zbivanja na stadionu ipak su prožimali žmarci tekuće krize. Nisu li i fudbaleri previše plaćeni kao menadžeri u finansijskom centru na Volstritu, gde je posle brzog rasta vrednosti berzanskih akcija nedavno došlo do trauma koje sada potresaju ceo svet – zapitali su se vansportski analitičari. Neće li se ovom prilikom, dodali su, reprizirati pravilo „ko (pre)visoko leti nisko pada” i da se sve opet „slomi preko leđa običnih građana”?

Ništa od toga – sugeriše „Kriščen sajens monitor”. Fudbaleri, obrazlaže, deluju mnogo tržišnije od bankara, jer im plate zavise od postignutih rezultata pa ne mogu da profitiraju kad gube. Poređenja radi, menadžer kompanije Liman braders dobio je prošlog marta samo u vidu vanrednih premija 22 miliona dolara iako je firma pod njim bankrotirala, približno godišnjoj zaradi (27,7 miliona dolara) najbolje plaćenog igrača šampionskog tima Nacionalne fudbalske lige. 

Pouka je jasna: da su bankari bili plaćani po principu koji važi za fudbalere, finansijska kriza bi bila manja, ako bi je uopšte bilo. Hoće reći: da bankarskim šefovima nisu unapred bili obećani basnoslovni „bonusi”, oni ne bi ni ulazili u visokorizične transakcije kako bi opravdali te povlastice, a pogotovu ne bi bili nagrađeni i kad izgube (tržišnu) utakmicu, unesrećivši i „klubove” i „navijače”. 

Među Amerikancima se, i bez ovakvih poređenja, šire zahtevi za naplatu ceha onima koji su ga napravili, to jest – da menadžeri pokleklih volstritskih kompanija vrate premije koje su dobili iako su im rezultati bili porazni.

Teško će to ići jer je sve bilo po zakonu, kažu pravnici. Ali, kakvi su to zakoni kad su garantovane nagrade odgovornima za masovna otpuštanja i prevaljivanje tereta otplate za njihove greške na poreske obveznike – prebacuju i specijalizovane organizacije i komentatori „Njujork tajmsa”, „Njusvika”, „Slejta”, kao i niz blogera.  

Izveštaj da su usred krize, dobrim delom prouzrokovane njihovim olakostima, lideri Volstrita sebi priuštili, za prošlu godinu, premije u ukupnom iznosu od 18,4 milijarde dolara šef Bele kuće je nazvao „vrhuncem neodgovornosti” i „sramotnim činom”. Dobro je rekao, ali to nije dovoljno – smatraju analitičari pa i pojedini zakonodavci. „Ti ljudi su idioti”, nije se libila da kaže pripadnica (Obamine) demokratske većine u Senatu Kler Mekaskil, komentarišući ponašanje volstritskih „genija”. Predložila je da firme koje su zatražile spas iz državnog budžeta, što će reći od poreskih obveznika, ne mogu da šefovima daju premije više od 400.000 dolara, koliko iznosi godišnja zarada šefa države.  

Zašto bi išta dobili kad su oštetili i firme i ceo finansijski sistem? Zato što su oni „trust mozgova koji nam je potreban za izlazak iz krize” – odgovaraju branioci prozvanih. Da su znalci, krize ne bi ni bilo – uzvraćaju kritičari. 

Bez „bonusa” najbolji kadrovi će otići u druge firme – opravdanje je koje se najčešće iskazuje u sredinama prozvanih. O.K., neka idu, da vidimo kod koga će kad su svi u nevoljama – nadovezuju se pristalice sankcionisanja odgovornih. „Učinićemo sve što se može da bi se vratio nezasluženo uzeti novac” – tvrdi šef senatskog Komiteta za bankarstvo Kristofer Dod. Kako, to se još ne zna. Treba ih podvrći istrazi i suđenju – predlaže uticajna komentatorka njujorškog dnevnika. 

Odomaćio se, međutim – kako se mestimično procenjuje – režim nalik podešenoj imitaciji kineske formule „jedna zemlja, dva sistema”, po kojoj ovde – mase građana žive u kapitalizmu (po zakonima tržišta) a bankari u socijalizmu (mimo zakona tržišta). Pomenuta suma od 18,4 milijarde dolara, isplaćena u vidu „bonusa” liderima Volstrita, nadovezuje se esejista „Njusvika”, gotovo je pet puta veća od godišnjih izdataka za borbu protiv kanceroznih oboljenja koja usmrćuju pola miliona Amerikanaca godišnje i dvostruko viša od predviđenih ulaganja za poboljšanje javnog saobraćaja čime treba da se smanji nacionalna zavisnost od uvoza nafte.

Ovako, kako je dosad išlo, više ne može – prevladavajuće je mišljenje. Primena ovdašnjeg sportskog principa, raspodele prema postignutim rezultatima, preporučuje se pojačano jer nacionalni rezultati još primetno zaostaju za efektima fudbalskog „narodnog praznika”.