Иранска веза постала невоља за Сарајево
Бањалука – Када је пре четири године почео рат у Украјини, у Сарајеву се тај сукоб тумачио као историјска прилика за Босну и Херцеговину. Бошњачки политички лидери покушавали су да узбуне Запад тврдњама о „пресељењу фронта” и упозорењима да ће Срби, инспирисани руском инвазијом, „запалити Балкан”.
Та теза не само да се није обистинила, већ се испоставила као њена антитеза и потврдила као пропаганда недовољно уверљива чак и за западну јавност, иначе често склону да прекорева Србе.
Сада се, наизглед, политички контекст донекле преокренуо. Иако се у Бањалуци то не изговара, из порука које долазе провејава утисак да би сукоб на Блиском истоку, то јест између Ирана с једне стране и Сједињених Држава, Израела и дела европских земаља с друге, могао користити као нова геополитичка прилика за Републику Српску.
С једном важном разликом, тезе о опасности од радикалног ислама који се крије у европским недрима и то усред БиХ, овога пута не износе српски званичници.
„Исламизација и могућност обнављања Отоманске империје су повод за глобалну битку против ових пошасти... Ислам није религија, већ политичка филозофија. Западне земље не смеју затварати очи пред демографским и политичким променама”, рекао је амерички генерал Мајкл Флин, на недавном предавању у Влади РС, на дан када је Жељка Цвијановић, српски члан Председништва БиХ, други пут уназад месец дана боравила у Вашингтону, на састанцима у Белој кући.
И мада бошњачки званичници минулих недеља пажљиво бирајући речи добро пазе где стају, део аналитичара све посматра као покушај Бањалуке да Сарајево лажно прикаже као поднебље радикалног ислама. Цвијановићева је недавно подсетила и на извештај ЦИА, која је прошле године објавила да у БиХ делује ирански Корпус исламске револуционарне гарде, док је америчка администрација означила, то јест потврдила Муслиманско братство као терористичку организацију, која, по многим анализама, има озбиљну базу следбеника међу бошњачком политичком елитом.
Радио-телевизија РС извештава да, док се сукоб на Блиском истоку застрашујуће шири, политичко Сарајево тавори у дипломатској невољи. Коме се приклонити: моћној Америци и њиховим савезницима или шеријатском „пријатељу” Ирану са којим нераскидиве нити „везе” још од осамдесетих година, укључујући и увоз џихадиста, који након рата плене поклонике по ФБиХ својом идеологијом?
Мало боље упућени закључују да се не ради о томе коме ће се бошњачке вође приклонити – јер ће то свакако урадити у корист Америке, већ је у ери Доналда Трампа за Сарајево опасно и то што је њихова јавност на страни Ирана без обзира на то шта говори бошњачко руководство, што је клизав терен све док је, по први пут уназад пет деценија – у Белој кући станар који исказује наглашену бригу за хришћанске мањине, због чега је бомбардована Нигерија, а што су геополитички трендови у које се Милорад Додик, изгледа, доста вешто уклопио.
Ма шта говорило званично Сарајево, бошњачка јавност је на страни муслиманске државе, којој је првог дана рата побијен државни врх и стотине девојчица из основне школе. Баш као што је и српска јавност интимно на страни Русије, без обзира на то што српска држава званично признаје територијални интегритет Украјине.
С друге стране, медији минулих дана износе доказе о присутности Ирана у БиХ, које сежу не само до рата деведесетих, већ су корени, чини се, почели да се пуштају одмах након револуције у Техерану.
Из Сарајева се расправа о утицају Ирана покушава оправдати стереотипима – тезама да је Техеран своју мрежу почео да плете након „српског терора”, мада Радио слободна Европа наводи да је та земља помагала пробосанске снаге у рату новцем, оружјем у хуманитарно. Набрајају се скорашњи састанци актуелних бошњачких званичника са колегама из Ирана, али се наводи да је посебну пажњу јавности привукао Персијско-босански колеџ код Сарајева, у власништву Исламске Републике Иран, у којем се на снимцима видео портрет Касима Сулејманија, једног од некад најмоћнијих војних заповедника Ирана. У Сарајеву делује и Ирански културни центар, а од 2016. реализован је низ изложби, филмских седмица и књижевних догађаја. Аналитичари наводе да су пошиљке оружја из Ирана почеле да долазе 1993. године, а како каже бивши амбасадор БиХ у Ирану Емир Хаџикадунић, то се одвијало уз прећутну сагласност тадашње Клинтонове администрације. Професор Асим Мујкић сматра да тврдње из Бањалуке о вези Ирана и Армије БиХ „немају никаквог темеља” и сигуран је у то да то међународни актери добро знају.
С друге стране, безбедносни експерт Џевад Галијашевић тврди да је Иран за време рата у БиХ решавао питања свог интереса.
„На пример 11. септембар стратешки је планиран и изведен оперативно из БиХ... Знамо да је Иран снажном инфилтрацијом продро у безбедносне и обавештајне структуре у БиХ, у сунитске глобалне терористичке организације и почео да остварује утицај на Муслиманску браћу у БиХ и организације које је она формирала”, истакао је Галијашевић.
Он каже да је Иран за време рата у БиХ имао својих 3.100 војника у БиХ, а њихова јединица „Паздаран” око 1.300, то јест Корпус револуционарне гарде који је, како каже, у БиХ водио стратешко организовање оружаних снага, планирање и логистику, док је на терену било и преко хиљаду припадника Вевака – обавештајне службе Ирана са задатком да у БиХ створи осматрачницу ка Европи.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


