Осми март за понављаче

Запањујуће је данашње незнање о историји женског покрета, као и спремност да се он ниподаштава, што се као по правилу провлачи сваке године пред Осми март. Да би се уопште говорило о овом иначе историјском датуму који је из поштовања претворен у празник, па временом сасвим непотребно заодевен у кич форму, треба га најпре ослободити свих пратећих детаља потрошачког друштва и вратити се на извор. Дакле, празник је установљен на иницијативу Кларе Цеткин из 1910. године да би се промовисала женска права и то је оно што треба знати, а изгледа да неким женама то треба нацртати да би престале да се диче својим незнањем о женском покрету као и потцењивањем феминизма који је свим особама женског пола, па и таквим попут њих, донео само добро.

Готово је запрепашћујућа била недавна објава на пословној мрежи „Линкедин” једне женске особе која је испред свог имена навела гомилу титула типа др и томе слично, а потом у видео-прилогу, снимљенoм специјално за ту прилику, изјавила да не воли феминисткиње, јер оне заговарају да жене треба да живе саме пошто мрзе мушкарце, а да она, ето, не жели да буде сама. Реакције су биле бурне и, на срећу, показало се да њен, модерним речником речено, „наратив” није прошао. Занимљиво је да нарочито није прошао код младих мушкараца који имају женску децу, а који су масовно реаговали питајући је зна ли она уопште шта је феминизам, где је пронашла дефиницију по којој се феминизам изједначава са мржњом према мушкарцима и да ли је свесна да без феминистичког покрета не би могла да се дичи својом др и осталим титулама, јер не би могла ни да их стекне без права на школовање за које су се, и у њено име, феминисткиње избориле.

У мору тих охрабрујућих реакција, нашло се и неколико њих који су је бранили тврдећи да је мислила на неофеминизам, што је тешко прихватљиво јер неофеминизам још није јасно дефинисан, јавља се као алтернативни покрет и углавном се везује за покрет „МеТоо”, а што опет нема везе са мржњом према мушкарцима, већ само са борбом против сексуалног насиља.

Додворавање патријархату није страно овдашњим женама, како видесмо и образованим, а поготово су му склоне оне недовољно образоване и необавештене, у шта се готово свакодневно уверавамо. Недавно је једна корисница друштвених мрежа написала да се она залаже за здраво патријархално друштво у којем је жена стуб куће. Ако је жена стуб куће, то више није патријархално друштво, јер по дефиницији патријархата мушкарци имају примарну контролу не само у политичком, економском и културном животу већ и у породици, док су деца и жена у подређеном положају. Другим речима у патријархату је мушкарац и стуб куће и стуб друштва.

Ових дана се и француски писац Фредерик Бегбеде у својој колумни дотакао ове теме написавши да ако би се историја жена сумирала у једној реченици, то би отприлике изгледало овако: потчињене 100.000 година, изненада су ослобођене 1968. у првој фази феминизма, док је друга фаза рођена из беса против сексуалног насиља, а кулминирала је 2017, с покретом „МеТоо”. Бегбедеова тврдња и да је тзв. неофеминизам чудан парадокс, јер „како се неко може прогласити и моћним и жртвом”, могла би да се схвати као његова жеља да, као и у својим књигама, буде забаван, пошто никаквог парадокса нема. У првој фази су тражена једнака права, у другој је дошло на ред и оно што је у патријархалним друштвима одувек гурано под тепих.

Стога, дан уочи Осмог марта треба рећи да је време да се нека знања обнове и да се присетимо да је на Првој међународној конференцији жена  у Копенхагену 1910. године Клара Цеткин предложила установљење Дана жена, инспирисана акцијом америчких жена 1909, да је он први пут обележен 19. марта 1911, а да је касније фиксиран на 8. март због великог штрајка радница у Петрограду 1917. године. Много је храбрости, бунта, енергије и ризика по сопствени живот уткано у историју женског покрета да би сад неко ко је сва права добио на тањиру неуко прокоментарисао: „Мука ми је од Осмог марта” или: „Не подносим феминисткиње јер оне мрзе мушкарце.”

Изгледа да је у овом добу, у којем све врви од права и слобода, а обухватајући и право на сексуално опредељење, заборављено шта су супротни полови. А истина је да ће, за шта год да се боре, жене и мушкарци увек привлачити и волети једни друге – тако је одувек било и биће.