Osmi mart za ponavljače

Zapanjujuće je današnje neznanje o istoriji ženskog pokreta, kao i spremnost da se on nipodaštava, što se kao po pravilu provlači svake godine pred Osmi mart. Da bi se uopšte govorilo o ovom inače istorijskom datumu koji je iz poštovanja pretvoren u praznik, pa vremenom sasvim nepotrebno zaodeven u kič formu, treba ga najpre osloboditi svih pratećih detalja potrošačkog društva i vratiti se na izvor. Dakle, praznik je ustanovljen na inicijativu Klare Cetkin iz 1910. godine da bi se promovisala ženska prava i to je ono što treba znati, a izgleda da nekim ženama to treba nacrtati da bi prestale da se diče svojim neznanjem o ženskom pokretu kao i potcenjivanjem feminizma koji je svim osobama ženskog pola, pa i takvim poput njih, doneo samo dobro.

Gotovo je zaprepašćujuća bila nedavna objava na poslovnoj mreži „Linkedin” jedne ženske osobe koja je ispred svog imena navela gomilu titula tipa dr i tome slično, a potom u video-prilogu, snimljenom specijalno za tu priliku, izjavila da ne voli feministkinje, jer one zagovaraju da žene treba da žive same pošto mrze muškarce, a da ona, eto, ne želi da bude sama. Reakcije su bile burne i, na sreću, pokazalo se da njen, modernim rečnikom rečeno, „narativ” nije prošao. Zanimljivo je da naročito nije prošao kod mladih muškaraca koji imaju žensku decu, a koji su masovno reagovali pitajući je zna li ona uopšte šta je feminizam, gde je pronašla definiciju po kojoj se feminizam izjednačava sa mržnjom prema muškarcima i da li je svesna da bez feminističkog pokreta ne bi mogla da se diči svojom dr i ostalim titulama, jer ne bi mogla ni da ih stekne bez prava na školovanje za koje su se, i u njeno ime, feministkinje izborile.

U moru tih ohrabrujućih reakcija, našlo se i nekoliko njih koji su je branili tvrdeći da je mislila na neofeminizam, što je teško prihvatljivo jer neofeminizam još nije jasno definisan, javlja se kao alternativni pokret i uglavnom se vezuje za pokret „MeToo”, a što opet nema veze sa mržnjom prema muškarcima, već samo sa borbom protiv seksualnog nasilja.

Dodvoravanje patrijarhatu nije strano ovdašnjim ženama, kako videsmo i obrazovanim, a pogotovo su mu sklone one nedovoljno obrazovane i neobaveštene, u šta se gotovo svakodnevno uveravamo. Nedavno je jedna korisnica društvenih mreža napisala da se ona zalaže za zdravo patrijarhalno društvo u kojem je žena stub kuće. Ako je žena stub kuće, to više nije patrijarhalno društvo, jer po definiciji patrijarhata muškarci imaju primarnu kontrolu ne samo u političkom, ekonomskom i kulturnom životu već i u porodici, dok su deca i žena u podređenom položaju. Drugim rečima u patrijarhatu je muškarac i stub kuće i stub društva.

Ovih dana se i francuski pisac Frederik Begbede u svojoj kolumni dotakao ove teme napisavši da ako bi se istorija žena sumirala u jednoj rečenici, to bi otprilike izgledalo ovako: potčinjene 100.000 godina, iznenada su oslobođene 1968. u prvoj fazi feminizma, dok je druga faza rođena iz besa protiv seksualnog nasilja, a kulminirala je 2017, s pokretom „MeToo”. Begbedeova tvrdnja i da je tzv. neofeminizam čudan paradoks, jer „kako se neko može proglasiti i moćnim i žrtvom”, mogla bi da se shvati kao njegova želja da, kao i u svojim knjigama, bude zabavan, pošto nikakvog paradoksa nema. U prvoj fazi su tražena jednaka prava, u drugoj je došlo na red i ono što je u patrijarhalnim društvima oduvek gurano pod tepih.

Stoga, dan uoči Osmog marta treba reći da je vreme da se neka znanja obnove i da se prisetimo da je na Prvoj međunarodnoj konferenciji žena  u Kopenhagenu 1910. godine Klara Cetkin predložila ustanovljenje Dana žena, inspirisana akcijom američkih žena 1909, da je on prvi put obeležen 19. marta 1911, a da je kasnije fiksiran na 8. mart zbog velikog štrajka radnica u Petrogradu 1917. godine. Mnogo je hrabrosti, bunta, energije i rizika po sopstveni život utkano u istoriju ženskog pokreta da bi sad neko ko je sva prava dobio na tanjiru neuko prokomentarisao: „Muka mi je od Osmog marta” ili: „Ne podnosim feministkinje jer one mrze muškarce.”

Izgleda da je u ovom dobu, u kojem sve vrvi od prava i sloboda, a obuhvatajući i pravo na seksualno opredeljenje, zaboravljeno šta su suprotni polovi. A istina je da će, za šta god da se bore, žene i muškarci uvek privlačiti i voleti jedni druge – tako je oduvek bilo i biće.