Мартовско сунце обрглило престоницу

Ка­ко се обу­ћи и шта из­ву­ћи из ор­ма­ра пр­вих сун­ча­них мар­тов­ских да­на – пи­та­ње ко­је је ју­че му­чи­ло су­гра­ђа­не ка­да је око по­дне­ва, пре­ма по­да­ци­ма Ре­пу­блич­ког хи­дро­ме­те­о­ро­ло­шког за­во­да, у на­шој пре­сто­ни­ци из­ме­ре­но 16 сте­пе­ни Цел­зи­ју­со­вих.

У ра­зним де­ло­ви­ма гра­да би­ло је оних ко­ји су ода­бра­ли дук­се­ве од ла­га­не тка­ни­не, не­ки су се од­лу­чи­ли за ко­жне јак­не, а не­ки још ни­су од­ло­жи­ли бун­де. И де­ца су жу­ри­ла шко­лу у раз­ли­чи­тим ком­би­на­ци­ја­ма – не­ка у ла­га­ним јак­на­ма и тре­нер­ка­ма, а би­ло је и оних ко­ја су већ обу­кла ма­ји­це крат­ких ру­ка­ва.

Сун­це је об­гр­ли­ло и пар­ко­ве и тр­го­ве у цен­тру гра­да. На клу­па­ма су се за­др­жа­ва­ли они ко­ји ни­су има­ли оба­ве­зе, чи­та­ли су но­ви­не, раз­го­ва­ра­ли те­ле­фо­ном или ме­ђу­соб­но. У ба­шта­ма ка­фи­ћа у бли­зи­ни Кнез Ми­ха­и­ло­ве тра­жи­ло се ме­сто ви­ше. За сто­ло­ви­ма се пи­ла пр­ва ка­фа, а чуо се и по­не­ки стра­ни је­зик – ту­ри­сти су већ ту.

На ули­ца­ма су се, са пр­вим леп­шим да­ни­ма, од­мах по­ја­ви­ли и во­за­чи ску­те­ра, ужур­ба­но су се про­вла­чи­ли кроз са­о­бра­ћај­ну гу­жву. Дуж Кнез Ми­ха­и­ло­ве, по ста­ром оби­ча­ју, ну­ди­ле су се на­о­ча­ре за сун­це и јеф­ти­ни са­то­ви са им­про­ви­зо­ва­них штан­до­ва, а по­себ­но жи­во би­ло је на Зе­ле­ном вен­цу. До­бра ат­мос­фе­ра на овој пи­ја­ци мо­гла се на­слу­ти­ти још од под­зем­ног про­ла­за.

Про­дав­ци су отво­ри­ли те­зге од ра­ног ју­тра ис­пред ула­за у пи­ја­цу. На њи­ма се мо­гло на­ћи све и сва­шта – од ла­ла и зум­бу­ла, до оде­ће, та­шни ра­зних бо­ја, ци­пе­ла... На јед­ној стра­ни су во­ће и по­вр­ће – ја­го­де се про­да­ју за 400 до 450 ди­на­ра, а на дру­гој оде­ћа и сит­ни­це ко­је су при­вла­чи­ле на­ше су­гра­ђан­ке. На те­зга­ма са гар­де­ро­бом, ку­по­ви­на се че­сто пре­тва­ра­ла у кра­так, ша­љив раз­го­вор.

„Ако не бу­ду та­ко ква­ли­тет­не као што при­чаш, до­ла­зим да ти вра­тим пан­та­ло­не”, ре­кла је јед­на су­гра­ђан­ка кроз осмех, па­ку­ју­ћи у тор­бу одев­ни ко­мад ко­ји је упра­во по­вољ­но па­за­ри­ла. Ус­пе­ла је да сни­зи свој тро­шак чу­ве­ним пи­јач­ним цен­ка­њем па је, уме­сто 1.200, но­ве пан­та­ло­не пла­ти­ла 1.000 ди­на­ра.

Про­да­ва­чи­ца, си­гур­на у сво­ју ро­бу, од­мах јој је ја­сно од­го­во­ри­ла: „Ду­шо, кад дру­ги пут свра­тиш на мо­ју те­згу, узе­ћеш и дру­гу бо­ју!”

У бли­зи­ни су би­ле рас­по­ре­ђе­не и та­шне ра­зних мо­де­ла и ве­ли­чи­на за око 1.500 ди­на­ра по ко­ма­ду, а не­ко­ли­ко же­на за­ста­ло је и код про­дав­ца са ма­лим штан­дом би­жу­те­ри­је да „шац­не” на­ру­кви­це, мин­ђу­ше и пр­сте­ње.

Те­зге су ство­ри­ле јед­ну раз­и­гра­ну сце­ну, а ми­ри­си, зву­ци и бо­је „на­те­ра­ли су” го­то­во сва­ког про­ла­зни­ка да при­ђе, по­гле­да и про­на­ђе не­што за се­бе.

Про­ле­ће још ни­је сти­гло у пра­вом сми­слу те ре­чи, сун­це, ба­ште, ми­рис цве­ћа и ша­ре­на пи­ја­ца до­вољ­ни су да на тре­ну­так упу­те по­здра­ве зи­ми ко­ја је већ оста­ла иза угла.