Више не говоримо о кризи него о реформи образовања

Идеја да школски час траје 30 минута, забрана коришћења мобилних телефона, једносменски рад у школама, иновирани програми наставе, иницијативе за унапређење квалитета образовања које би требало да потичу из праксе, потенцијална решења проблема дефицитарних кадрова у просвети, укључујући и анализу и редефинисање уписне политике на наставничким факултетима, тек су неке од тема које окупирају пажњу и о којима полемике не престају у стручној и општој јавности. „Више не говоримо о кризи, него о реформи образовања”, примећује и у разговору за „Политику” истиче Дејан Вук Станковић, министар просвете. Уверава да ресор којим руководи препознаје иницијативе које могу да допринесу побољшању образовног процеса, али и невољу да у нашoј јавности неретко има оних којима је „језик бржи од памети и који сваки предлог користе за негативну кампању против власти”. „О идеји о скраћивању трајања часа већ припремамо стручне скупове, радне групе и сигурно је да нећемо то преломити преко колена у року од неколико недеља него ћемо водити стручну и ширу друштвену дебату. Питање забране коришћења мобилних телефона у школама већ је регулисано законом. Свака школа прави свој правилник о томе. Покушали смо да објаснимо да треба направити разлику у погледу употребе мобилних телефона као приватних играчака и као педагошког средства”, напомиње Станковић.

Да ли сте прочитали нацрт закона који је најављивао омбудсман Зоран Пашалић?

О том предлогу сам разговарао са заштитником грађана у духу јасног дефинисања намене коришћења мобилних телефона. То би требало да се подразумева у образовном контексту, али пошто се код нас мало тога подразумева, а пуно тога дописује са стране, онда је и та прича заправо претворена у политиканску карикатуру, да наводно Министарство просвете сада жели да угрожава права деце да комуницирају са родитељима и слично. Не. Министарство жели да спречи да се злоупотребљавају мобилни телефони у школи и да у том смислу уведе ред, радну дисциплину и већу контролу у наставном процесу. Ако се мобилни користе током наставе за комуникацију која нема везе са наставним процесом који се одвија у учионици, онда то постаје велика препрека, дистрактор пажње који нарушава когнитивну спремност и психолошку мотивацију ученика. Савремени трендови у настави показују да најсавременији технолошки изуми могу допринети ефикаснијем и плодотворнијем процесу учења. Дакле, могуће је на мобилне телефоне, таблете или персоналне рачунаре инсталирати програме и апликације које могу да, уколико се на вешт начин користе, подигну компетенције, то јест знање и вештине ученика. Наш циљ је да иновирамо образовни процес, а за то савремена технолошка средства морамо да користимо на прави начин.

Зашто се једносменски рад у осмолеткама помпезно најављује као новина, будући да се одавно ради на повећању броја основних и средњих школа које на овај начин функционишу?

Обогаћен једносменски рад педагошка је пракса која се примењује у 400 школа, што је близу четвртине школа у Србији. Предност тог концепта је то што омогућава да се учење и школске обавезе готово потпуно заврше у оквиру образовне институције, да деца након обавезних часова имају и слободне ваннаставне активности у школи, где се социјализују, откривају и развијају способности и вештине, било да се баве спортом, науком, било уметношћу. Када иду по сменама у школу, ђаци су део дана сами, па и препуштени виртуелном свету, загледани у социјалне медије или видео-игрице. Део ученика је након школе препуштен улици, с обзиром на то да многи родитељи раде и боре се за своје место под сунцем у овом хиперкапиталистичком свету. У том контексту обогаћеним једносменским радом, уколико бисмо и педагошки и технолошки иновирали процес наставе и реализовали разноврсне ваннаставне активности, школа би вратила и унапредила васпитну улогу. Слободне активности могу да допринесу и да школа постане привлачниja деци, да се, рецимо, врати дух ђачког спорта или афирмише музичка култура, што већ радимо, само то није видљиво јер медијима није интригантно. Васпитну улогу школи враћамо и формирањем психолошко-педагошких тимова који саветодавно раде с децом. Имамо протоколе који се односе и на инклузију и на насиље и у том погледу не заостајемо за напреднијим европским земљама. Стање у српском школству није тако црно као што се приказује, има ту колорита и упечатљивих боја. Само што је у последње време просвета постала политичка, а не образовна тема и зато данас имамо салву напада на сваки предлог иновације у просвети и увек се тражи неки политички заплет, којег заправо нема.

Иновирани су програми наставе и учења за први и пети разред основне и први гимназије. Шта конкретно ново доносе?

Нови приступ. Учење се везује за исходе који су својеврсни знакови поред пута у педагошкој пракси, дефинисани тако да се не јури да се савлада читаво градиво неког предмета и као база знања формира искључиво скуп чињеница и дефиниција. Приоритет је функционално знање. На пример, важније је да ученик савлада смисао и значење метафоре, да уме да је препозна и примени, него да зна дефиницију те стилске фигуре, мада би било добро, у неком тренутку, да уме и појмовно да артикулише о чему се ради. Циљ је да ученици стекну и развију компетенције, моћ расуђивања, да препознају феномене о којима дискутују, да се промени унутрашња логика учења, да се негује међупредметно повезивање. А све у складу са ОЕЦД стандардима, желећи да заправо достигнемо те стандарде који владају у напредном делу света. Улога наставника биће редефинисана. Отвара се већи простор за креативност наставника вођену исходима у курикулуму, да наставним темама код ученика побуде пре свега радозналост, унутрашњу мотивацију да уче и истражују и метакогницију, односно способност да ученици сами себе евалуирају и бивају свесни шта процес учења подразумева. Образовни епилог треба да буде да научимо да учимо. Дакле, да припремимо децу да учећи постану вештија, компетентнија, знатижељнија и отворена за критичко мишљење. То подразумева стваралачку енергију професора и другачију атмосферу у учионици. Нема реформе без озбиљне реформе начина на који образујемо наставни кадар. А ту постоји асиметрија. Рецимо, неки факултети који образују учитеље и васпитаче у иновативној педагошкој пракси одмакли су много више него факултети на којима се школују предметни наставници. Имамо јако лоше резултате уписне политике на наставничким смеровима и дефицит кадрова у одређеним областима, међу којима су географија, биологија, физика, математика... Због тога је један од наших изазова да у интеракцији са универзитетом осмислимо како да више мотивишемо будуће студенте да уписују наставничке смерове, јер ћемо врло брзо остати без наставника поменутих предмета.

Последњи званични подаци о броју нестручних и наставника који недостају у школама датирају из 2018. године. Постоји ли нови пресек дефицитарног кадра у просвети?

Ситуација је гора него 2018. године. Томе дориносе и демографија и збивања на универзитету. Ово су теме које носе различите политичке и социјалне ризике, али важно је мапирати их, рећи да проблеми постоје и отворити дебату о томе шта и како даље. Прво морамо да иновирамо начине како да мотивишемо и школујемо будуће учитеље и наставнике да их буде довољно, да се више опредељују за рад у настави. Треба да мењамо образовно-институционални амбијент. Треба да истакнемо вредност знања у оквиру образовних институција, што, нажалост, прошле године није био случај. Тада је истакнута вредност дневне политике на универзитету. Бојим се да белег те несрећне обојене револуције у образовању још постоји и може да га уклони само нека будућа политичка констелација у којој ће наступити оно што се, како каже председник Србије, зове – време одговорности.

Хоће ли ђацима предавати пензионисани просветни радници или ће се наставници убудуће школовати да предају више сродних предмета?

То не бих искључио као могућност. Дипломци Математичког или Физичког факултета, наравно, већ имају знање да у основној школи, на базичном нивоу, предају, на пример, и информатику, да могу да покривају више наставних предмета. А што се тиче враћања људи из пензије, у научно-просветном свету не бих чак ни уводио пензију као обавезну категорију. Посебно у науци. И то не због попуњавања кадровских рупа него због драгоцене менторске улоге која је незаменљива у процесу учења. И на престижним светским универзитетима јуре се они студијски програми на којима предају реномирани експерти у одређеним областима. У том смислу, у дисциплинама као што су просвета и наука треба бити флексибилан када је реч о стручњацима који су формално гледано у пензији, али је у истраживачком и образовном смислу њихова помоћ млађим генерацијама непроцењива, наравно, уколико они желе да на тај начин буду ангажовани и уколико им то здравствене прилике дозвољавају, јер ипак говоримо о старијој популацији.

Шта је са резултатима рада Комисије за анализу рада високошколских установа коју је Влада оформила пре пола године?

Очекујемо да ће овог месеца бити комплетиран извештај те комисије која је формирана да мери резултате уписа, пролазност студената, просечне оцене квалитета знања у последњих пет година на свим нивоима студија на државним универзитетима, факултетима, академијама и високим школама. Било је потребно да се сагледа и анализира, а онда и редефинише уписна политика према заинтересованости, нивоу пролазности и квалитету знања. Приликом доношења одлуке о буџетским квотама Влада ће се руководити реалношћу, имајући у виду и резултате анализе ове комисије. А реалност је да неки факултети имају проблем са уписом, да на неким студијским програмима у великом проценту остају непопуњене и одобрене буџетске квоте. Постојећа мрежа универзитета и факултета, направљена за неко друго време, инертно се одржава. Како изгледа реформско распакивање тога, питање је које носи и предности и ризике. Ту треба бити опрезан. Сви се варају ако мисле да као министар уживам у политикама искључивости. Јако добро знам да у образовном систему који је по природи конзервативан, а мора да буде иновативан, промене морају бити разборите, контролисане и корак по корак да би се институције знања учиниле ефикаснијим, одговорнијим, транспарентнијим. То не може да буде флоскула. Мора да постоји конкретан план. Зато је катастрофа што слушамо приче о универзитетским листама за изборе уместо да се заправо бавимо универзитетом и направимо продуктивну сарадњу између високошколских установа и државе која им остаје главни финансијер.

Живот државног Универзитета у Приштини тренутно је тема која надилази све остале универзитетске.

Србија неће одустати од Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици ниједног тренутка. Наставићемо на све начине да пружамо подршку овом универзитету и ту нема компромиса. Шта ће Албанци да ураде, то је на њима. Они немају никакву добру вољу да се договоре са Србима ни по једном питању, не верујем да ће бити нарочито сензитивни ни када говоримо о Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Али на нама је да се боримо и да указујемо међународним факторима да српски народ на простору Косова и Метохије има право да, у складу и са неким постигнутим договорима и споразумима, има могућност да се образује према плановима и програмима и на језику који је језик Срба који живе на простору Косова и Метохије.

Да ли ће и када врата студентима отворити новоосновани Факултет српских студија у Нишу?

Није ли парадоксално да у Србији узбурка јавност и подигне толику прашину оснивање Факултета српских студија? Град Ниш је покренуо иницијативу, урадио студију изводљивости. Већински, наставници са три департмана Филозофског факултета у Нишу су желели да се издвоје. Желите да учините Ниш регионалним центром за националну идентитетску културу и образовање. Шта је проблем у томе? Влада је донела одлуку. Факултет је основан. У складу са постојећом законском праксом факултет треба да добије почетну акредитацију, а онда и студенте. Испуњавање акредитационих стандарда могло би у највећој мери да отклони сумње и недоумице у вези са оснивањем и радом овог факултета.

Проба мале матуре биће одржана 27. и 28. марта. Да ли се одустало од увођења велике државне матуре?

И мала матура је велики изазов, један од највећих у Министарству просвете. Ми смо тај тест прошле године успешно положили у изузетно деликатним околностима. Надам се да ће ове године, када је ситуација регуларна, све ићи без проблема. А што се тиче државне матуре, мислим да тога не треба одустати због низа предности које доноси, а међу којима су директна проходност на факултете без стресног полагања више пријемних испита и са значајно мањим финансијским трошковима кандидата у уписној трци. Ако погледате капацитете универзитета, места има за све који желе да студирају. Кад државним високошколским установама додате и приватне, можда у скоријој перспективи и стране факултете, то је заиста широка лепеза понуђених опција академског образовања. Важно је да оно буде доступно и квалитетно.

Да ли планирате да се повучете с позиције министра просвете?

Немам други посао. Ово ми је дужност према држави и лични изазов. Докле год буде трајала ова влада, дотле ћу бити министар. А да ли ћу бити министар и у неком наредном периоду, не знам. На ову функцију дошао сам чистог срца, из жеље да помогнем. Био сам кризни министар. Али сад ми је драго што не водимо разговор о кризи, него о реформи. И то је важан напредак за наше друштво и образовање. Уколико опција којој припадам победи и добијем позив да поново радим овај посао, радићу га са истом врстом одговорности, храбрости и смелости. Дакле, остајем овде док имам поверење оних који су ме изабрали.