Како је Роза постала Ружица

У тишини балканских јутара, док су се звона са цркава мешала са езанима и шумом пијаца, живели су људи чија су имена данас остала записана више у сећањима него у књигама. Јевреји са простора Балкана, из Београда, Сарајева, Скопља и Солуна, били су трговци, лекари, учитељи, кројачи, пријатељи и комшије. Њихови језици су носили мелодију ладина и хебрејског, али и српског, босанског, македонског и грчког језика. Њихове куће мирисале су на хлеб, на зачине, на суботњу свећу која је горела тихо и постојано, као вера да ће сутра бити исто као јуче… А онда је дошао рат.

Са њим су стигле униформе, наредбе и спискови. Улице које су некада одзвањале смехом постале су неми сведоци страха. У Београду су одјекивале чизме окупатора, у Сарајеву су се затварали прозори пред непознатим корацима, у Солуну су читаве породице сабијане у возове без повратка... Балкан је те 1941. године постао раскршће култура и вера, али и раскршће судбина.

Роза Кабиљо живела је обичан живот пре Другог светског рата. Удајом за Жарка Ћуковића постала је Роза Ћуковић – била је супруга, мајка, ћерка и сестра. Доласком окупатора морала је да промени све оно на шта је била поносна – тада је добила име Ружица. У голој борби за живот из Сарајева је с деветогодишњим сином побегла у Лозницу – сама. Све што је имала, изгубила је, а оно највредније било је исувише мало да заштити себе, а потом и њу.

Ово је прича о људима који су пре рата живели обичне, мале животе – и баш зато велике. О мајци која је крила дете иза тишине, о оцу који је последњи пут закључао врата свог дома, о детету које је прерано научило да ћути. О комшијама који су пружали руку, али и о онима који су је повлачили.

Све би то остало успомена, са много непознатог и нејасног, да млада жена Ружица Ћуковић није била одлучна да сазна ко је била жена по којој је добила име, одакле потичу њени корени, због чега је дека са девет година постао сироче и да ли он, када је реч о животу после рата, има празнину у сећању или празнину у души.

„О нашим прецима и целој тој јеврејској страни породице, са татине стране, сестра и ја смо знале још од раног детињства. Знале смо ко смо, знале смо да се тога не одричемо, али смо причу и детаље знале веома површно. Деда је преминуо 2003. године, а претходне три године је био непокретан, није много говорио о томе. Имале смо неке фотографије и слушале смо причу наших родитеља. Знале смо да деда није имао родитеље, да је сироче од своје девете године, да му је рат узео породицу”, прича Ћуковићева.

Али како? То је било питање које је нашу саговорницу морило, које ју је мотивисало да у двадесетим годинама живота почне да истражује породицу Кабиљо, да упознаје људе, претражује архиве…

„Сазнала сам да су моји преци кренули из Сарајева ка Србији преко Дрине – па докле се стигне. Мој прадеда Жарко убијен је на том путу и о њему се ништа не зна. Мој деда Драгутин имао је око осам година када је са својом мајком Розом ишао од села до села – тражили су уточиште. Она је отворено говорила да је Јеврејка и да јој треба склониште, то је већ била довољна опасност за обоје, али није одустајала”, објаснила је наша саговорница.

Руку подруку, мајка и син стигли су до Лознице. Покуцали су на врата једног угоститељског објекта „Жика зец” и тражили помоћ. Породица Томић, која је водила локал, обећала је да ће их сачувати, да Роза (која је увелико променила име у Ружица) може да помаже у објекту, да чисти и пере судове, а да ће је они сакрити са дететом док не прође рат.

Презиме Ћуковић и имена Ружица и Драгутин за Розу су деловали као „излазна карта” док се рат не заврши. Ипак, један човек је дознао да је Ружица заправо Роза, да је удата за Србина, али да у њој тече јеврејска крв – то је брже-боље пријавио, Розу су одвели, а Драгутин је са девет година остао без оба родитеља.

„Из Лознице је возом депортована у логор на Бањици, а потом и у Берген-Белсен. Њен живот окончан је у гасној комори 14. фебруара 1945. године”, потврдила је њена праунука Ружица.

Мали Драгутин остао је да живи са породицом Томић... Ратни сукоби су јењавали, ситуација је почела да се смирује. По завршетку рата отишао је да живи код баке, очеве мајке, у Панчево. То је била жеља његове мајке која је пре депортације оставила податке своје свекрве „у аманет”.

Драгутин је стасао, оженио се, добио сина, а потом и две унуке. Ипак, његов живот обележила су два сегмента – пре и после рата. Према сведочењу његове породице, о ратним годинама није говорио много. Ћутање је постало заклон. За нека сведочења, попут оног да је видео мајку у возу, породица Ћуковић није сигурна да ли се догодило или је то била превелика жеља једног дечака. Било је дана када се нешто могло чути о његовом пореклу, чешће су били они када се о томе ћутало. До последњег дана био је поносан на своје порекло. Можда је у тој тишини била сва тежина његове приче – и сва снага којом је успео да преживи.

Оно што његова унука Ружица Ћуковић данас зна резултат је истраживања. На том путу, како је истакла, не би могла сама. Велику помоћ у истраживању пружио јој је Ронен Шнидман, независни новинар који ради за престижне израелске новине на енглеском језику – „Понекад постоје приче у којима се човек нађе како помера небо и земљу због рођака странца, само да би открио истину. Породичне историје разбијене Холокаустом свакако спадају у то, бар за мене.”

Пут ка „брдовитом Балкану” и Србији Ронен Шнидман описује у разговору за „Политику” као судбински, а не као део неког плана.

„Пре много година био ми је потребан предах, кратак одмор, а летови од Израела до Србије били су веома јефтини. Новинари никада не одмарају, па нисам могао да одолим да радим на сјајној причи на коју сам наишао – да је модерни ционизам заправо рођен у Србији. Написао сам чланак за „Јерусалем пост”, који је доживео велики успех”, каже он.

Према његовим речима, уследило је упознавање са тадашњим амбасадором Србије у Израелу Милутином Станојевићем, а кроз разговор са делегацијом из наше земље дознао је за стравичну причу о Јасеновцу.

„Одрастао сам уз веома снажно јеврејско образовање и мислио сам да знам много о концентрационим логорима, а ипак није било тако”, присетио се Шнидман рекавши да је тек тада сазнао за балкански логор смрти.

Саосећање је у њему пробудило жељу да се, широм света, чује о Јасеновцу и причама које се кроз патњу могу повезати са Холокаустом.

Напоменуо је да је раније обрађивао другачије теме, попут глобалне индустрије дијаманата, али да је индуковао да се такве теме, у поређењу с истинитим догађајима који су узроковали људску бол и патњу, никада не могу поредити.

Бити у право време на правом месту чини се да често укључује фактор среће, међутим у добијању информација то је веома дуг процес саткан од више људи. На питање како је, као инострани новинар у непознатој земљи, дошао до тачних, проверених и историјских података Шнидман је одговорио кратко – кроз дуг процес после више од годину дана истраживања.

„Морате да играте на дуге стазе. Добијање одговора из неких архива широм света трајало је од шест месеци до годину дана. Радио сам са много људи, а углавном нам се разликовао матерњи језик”, објаснио је наш саговорник.

Филозоф Џорџ Сантајана рекао је да су они који не памте прошлост осуђени да је понове. Том мишљу се води и наш саговорник, због чега не одступа од идеје да људи памте злочине који су обележили историју цивилизације, као и жртве које су невино страдале.

„Мислим да, како они који су преживели масовне злочине из Другог светског рата све више одлазе и више нису међу нама, није изненађујуће што широм света видимо пораст злочина и масовних страдања. Једини прави противотров отровној политици масовне мржње јесте адекватно образовање засновано на хуманистичким вредностима. Због тога је учење о историји Холокауста од пресудног значаја.”

Када је реч о Србима, Шнидман сматра да је људима изван региона, који имају мало знања о историји Балкана, нарочито о ономе што се дешавало током Другог светског рата, тешко да разумеју данашње ставове Срба.

„Што више учимо о историји региона, то ставови сваке стране постају разумљивији и већа је шанса да ће се пронаћи успешна решења за регионална питања”, истакао је Шнидман.

Иако су основни стубови новинарска објективност и емотивна дистанца, Шнидман је нагласио да је било тешко говорити о људској патњи и заборавити да си човек, већ приступити само као новинар.

„Као неко ко себе види као озбиљног и вредног новинара, волео бих да кажем да сам приступао само професионално, али искрено, много више сам на овим темама радио и истраживао као човек. Не мислим да је могуће бити хладно аналитичан и строго објективан када је реч о теми попут Холокауста. Штавише, нисам сигуран ни да је то пожељно”, објаснио је наш саговорник.

Према његовим речима, време које је провео радећи на овој теми могло је да се „искористи” за рад на десетинама других чланака о различитим питањима, али то онда не би био, како је истакао, свети посао. „Таквом раду не може се одредити цена”, сматра Шнидман.

На питање да ли мисли да патња може бити нит која спаја различите народе, наш саговорник је рекао да истински верује да су Срби и Јевреји браћа по страдању, посебно имајући у виду заједничка искуства из Другог светског рата.