Храстова шума

У култури Старих Словена храст је најсветије дрво које је било посвећено богу громовнику Перуну. Према предању, у светим храстовим шумама ложене су вечне ватре за заштиту од злих људи. За време хришћанства храст је добијао магијско значење. Храстове гране сматране су светим, a лишће се приносило болесницима да би што пре оздравили. Поштовање храста постоји и данас у многим крајевима света.

У ботаничком смислу, храст припада роду Quercus, који је на нашим просторима заступљен са око 10 врста, од којих су неке најважнији шумски едификатори. Храст спада међу наше најважније дрвенасте врсте, изграђујући простране комплексе чистих или мешовитих храстових шума у брдском појасу наше земље. Храст цвета од априла до маја. Плод је жир (орашица) који сазрева у септембру или октобру. Лист опада у јесен.

– Храст лужњак (Quercus robur L.), листопадно дрво високо 30–40 метара, с пречником стабла преко 2,5 метара, достиже старост и до 2000 година. Распрострањен је у скоро читавој Европи, сем Шпаније и средње Португалије, као и северних европских области; на Кавказу, у Малој Азији. У Србији је широко распрострањена врста, посебно у Војводини, Мачви, Поморављу, у низијама и долинама већих река – каже др сц. Марко Љ. Несторовић, кустос у Природњачком музеју у Београду.

Храст китњак (Quercus petraea L.), листопадно дрво високо 35–40 метара, с пречником стабла од један до три метра, достиже старост 600–700 година. Китњак расте у низијама, изван водоплавних терена и на топлим јужним падинама брдских подручја Европе до 1300 метара надморске висине. Китњак је у Србији широко распрострањен.

Човек је још у неолиту жир користио као храну. У античко доба, пре наше ере, жир је био веома цењена храна. Плиније пише да је жир најслађи када се испече у пепелу. Жир као јестиву храну помињали су и писци старог Рима. До почетка XX века код нас је жир служио и као лек и као храна у годинама глади и оскудице. Храстово дрво се употребљавало за огрев, грађу, намештај, итд. Плодови су се користили и за исхрану свиња, при чему је храстов жир у прошлости имао веома велики значај за наше свињарство. У народној медицини пржени, ољуштени и самлевени жир користио се за лечење пролива, запаљења коже и слузнице, као дијететско средство и за посипање ногу уместо талка.

Хлеб од жировог брашна има дугу историју, још у XIX веку спремао се у Шведској и Норвешкој. У Македонији све до Првог светског рата спремао се хлеб од жира тзв. желадов хлеб, а у Босни, Херцеговини и на Косову пила се жирова кафа. На пример, и данас, у Италији и Украјини, прави се укусан хлеб од смеше жировог брашна и брашна житарица. На Сардинији сељаци припремају лепиње од жира, а у Шпанији и Алжиру једу се испечени као кестење. У Немачкој пржени жир користи се као замена за кафу тзв. жирова кафа (Eichelkaffee).

– У народној медицини користи се и жир и шишарка. Шишарка је патолошка израслина која настаје убодом осе шишарице на листовима, лисним дршкама или млађим гранчицама неких храстова. Најпознатије су турске шишарке малоазијског храста, садрже висок проценат танина (40–75 одсто), користе се у кожарској индустрији, за штављење коже, али и у фармацеутској индустрији за производњу лекова. – додаје др сц. Марко Љ. Несторовић, кустос уПриродњачком музеју у Београду.

Кора китњака и лужњака садржи од седам до двадесет одсто танина, елагну и галну киселину, лимунску киселину, танинско црвенило, фосфате, гуме, масти, смоле, шећере, горке материје и друго. Жир садржи од шест до осам одсто танина, 30 одсто скроба, шећера, масти, лимунске киселине, фосфата...

Кора храста служи као средство за стезање ткива и сужење крвних судова, за заустављање крварења и за дезинфекцију, као противотров (антидот) код неких тровања. Храстова кора је састојак чаја за испирање, купки и облога против реуматизма. У кожарској индустрији кора је важна штавна сировина.

Прашак је лек који се најлакше справља, треба самлети осушену храстову кору, жир или шишарку као млевену кафу. Овако припремљен прашак веома ефикасно делује на заустављање крварења из носа, на посекотине, ране и слично.