Снови Астрид Линдгрен

Све што се у књижевности и култури ове године догађало у Шведској као да је имало везе са Астрид Линдгрен, списатељицом чија је стогодишњица рођења званично обележена јуче. Поред великог броја међународних семинара, изложби, концерата, позоришних представа, Швеђани су добили и нове поштанске марке са илустрацијама из књига Астрид Линдгрен (14. новембар 1907–28. јануар 2002). Одмах до познате "Каролинске болнице" у Стокхолму отворена је и болница која носи њено име, намењена лечењу тешко оболеле деце; на Универзитету је организован нови курс на којем се проучавају само њена дела, отворен је и музеј у родном Вимербију а испред музеја постављена је њена статуа коју је израдила Марија Лујза Екман.

Стогодишњица рођења Астрид Линдгрен обележена је и у свету: сајмови књига у Гетеборгу, у Токију, у Паризу… били су и у знаку њених дела, а и наше, овогодишње Змајеве дечје игре обележиле су јубилеј ове шведске књижевнице која је прва (1985) године добила Змајеву повељу, намењену страном писцу.

Астрид Линдгрен је далеко најпревођенији шведски писац. Преведена је на 76 језика, а налази се на листи 12 најпревођенијих светских писаца свих времена. Почела је да пише доста касно, у 37. години, а већ је 1946. године добила награду листа "Свенска Дагбладет" за прву књигу о Пипи. Затим је ова књига драматизована и извођена широм Шведске. Објављивана је у више издања. Ова пегава девојчица са кикицама је касније у Шведској проглашена за књижевни лик века.

Пипи се супротставља свету одраслих, тако да конвенционални начин говора и понашања чини уским и смешним. Али сасвим невино, мада Астрид Линдгрен изоштрава њено оружје понекад до сатире. Пипи је поштена, скромна и доброћудна. Она није само јача и богатија од одраслих. Она је и мудрија. Пипи симболише највећи број дечијих снова. Пре свега, снове о слободи, "што не значи да деци треба дати све што желе, онда када то желе".

После књига о Пипи, уследило је још око сто књига (међу којима и једна сликовница под насловом "Марко живи у Македонији"), а све их – слажу се зналци, карактерише оно најважније: хумор и мудрост. Међутим, Астрид Линдгрен није успела да избегне разне полемике. А, није ни хтела. Када је у књизи "Мио, мој Мио" говорила о смрти, још је било живо сећање на Други светски рат. Како се усуђује да поново покрене теме страха и смрти код деце, у суровој традицији Гримових бајки? – чуло се са разних страна. Њен одговор је био да деца то могу да поднесу. Да су егзистенцијална питања крајње релевантна за њих. "Деци су потребне реалне бајке, које се неће стидљиво супротстављати застрашујућем и тешком. Ми смо имали сасвим довољно ултраидиличних верзија тог жанра."

Шведска књижевница је ово рекла много пре ренесансе коју су бајке доживеле осамдесетих година прошлог века, када је њихов терапеутски карактер постао аксиоматичан.

Сама Астрид Линдгрен живела је врло реално. Неколико јутарњих часова припадало је сновима. Онда је одлазила у своју издавачку кућу, где је радила као уредник дечијих књига и помагала другим сањалицама да своје снове оживотворе. Прича се да је, као осамнаестогодишња девојка, напустила родни Вимерби да би родила ванбрачног сина кога је, потом, морала да остави на три године у једној данској породици, док није створила услове да га поново узме. Та прича је нашла свој литерарни израз у неколико њених књига, као и смрт сина, 1986. године. Тада је изјавила: "Човек не би требало да надживи своју децу".

Нобелову награду није добила, мада је била предложена, јер – кажу – веома значајни члан Нобеловог комитета, Артур Лундквист, није волео дечију књижевност.

А за ауторку "Пипи, дуге чарапе" деца су била најважнија. "Ако сам била детињаста, то је зато што сам сањала о томе да могу да сакупим сву несрећну, гладну децу света и да их нахраним и загрејем."

Последњих десетак година била је врло уморна. Престала је да пише и, можда зато, гледала на људе са разочарањем. "То нису Божја створења, ти који убијају децу", говорила је.

Њену смрт, пре пет година, нација је доживела као губитак неког блиског. Било им је довољно да знају да она постоји, јер "додирује нешто сасвим дубоко у нашој души, а пише о Шведској какве више нема"…