Дај ми да ти – дам

Ових дана Београдом се провлачи врло духовита шала на рачун студената из провинције. Елем, академац, који скоро није боравио код куће, шаље укућанима СМС поруку следеће садржине: „Пошаљите ми 300 евра што пре, да знам да сте код куће сви добро”. Браво.

Ова врцава и духовита порука, међутим, веома много подсећа на оно што нам се последњих месеци – као економији и држави – догађа. Тражимо и очекујемо од света, који се пре нас заљуљао под налетима финансијске кризе и рецесије, да нам пружи коју инвестицију, кредит или дугорочнији зајам, не би ли и ми били кадри да им платимо и вратимо позајмљено минулих година.

Србији ове године доспева око 3,5 милијарди евра дуга по свим основама – јавног (државног), привреде и банака. То је, ни мање ни више, него 16,1 одсто бруто домаћег производа. На ту суму ваља додати и бар 5,6 милијарди евра дефицита текућих плаћања према свету. То би, грубо, била расходна, али проблем је приходна страна биланса. Шта од тог истог света, из кога нам је скоро до пре пола године стизало поприлично пара, па и је и курс динара могао бити 75 до 76 динара, можемо сада да очекујемо?

Славине за доток пара, чак и од људи који су наше горе лист, стизало од четири до пет милијарди долара, са ерупцијом финансијске кризе у свету – намах пресахнуше. Били би срећни кад би се којим случајем кроз стране директне инвестиције намакло бар 1,7 милијарди евра.

Србија од 2001, како је то једном приликом сликовито рекао гувернер НБС Радован Јелашић, подсећа на наркомана који је у озбиљној кризи. Постала је зависник од туђих пара. И било их је. Углавном од приватизације великих и успешних предузећа, па и тржишта, до донација и зајмова. Колико нас мало дели од економског тременса најбоље сведочи нестрпљење с којим смо очекивали када ће Руси платити уговорених 400 милиона евра за НИС. Те паре легоше, али треба нам још много, много више. Одакле?

На последњој конференцији за медије гувернер Јелашић је јавно рекао да ће његово повлачење прве транше вредне 166 од укупних 402 милиона ера од Међународног монетарног фонда, бити уверљив знак да се овогодишња економска политика – руши. Предложио је да се пре тога повуче сваки уговорени долар и евро од иностраних влада и кредитора (ЕБРД, ЕИБ, Светска банка, италијанска и друге владе) не би ли се поткрпиле рупе у билансу, а тиме и ублажио притисак на курс динара. У тежим околностима, не било их, он се неће устручавати да од ММФ-а затражи и много веће паре од уговорених садашњим „меким” аранжманом. У крајњој линији, као могућност, опет је – далеко било, планирана и продаја још једног комада „породичног сребра”, „Телекома Србија”.

Проблем је, међутим, како рече, недопустива спорост у раду Народне скупштине, чијим је посланицима неупоредиво важније да ли се седнице директно преносе преко телевизије, од усвајања међународних финансијских уговора и давања гаранција за прилив новца без кога ће нам свима бити теже него њима без ТВ камера. Али, и то смо ми.