Случај Кадира и Енсара

Да су Кадир и Енсар избачени из редовне школе зато што њихови родитељи неће да се учлане у странку којој директор припада, не само шти би се цела Србија тресла, већ би и министар просвете морао да почне да пакује своје ствари и сели се из владе. Просветна инспекција не би избијала из школе, а директор би с правом био јавно жигосан и вероватно не би могао више да рачуна на то да ће се запослити ни као као домар.

Нико му не би опростио такву политичку инструментализацију школе.

Пре осам дана Кадир и Енсар, заједно са четворицом својих вршњака, избачени су из Гази Иса-бегове медресе у Новом Пазару, не због неког тешког дисциплинског прекршаја, већ само зато што су њихови очеви потписали захтев за смену муфтије Муамера Зукорлића. Уцењени су тако што им је поручено да могу поново у школу тек кад њихови очеви повуку спорне потписе.

И Србија углавном ћути. Замукли су и борци за заштиту људских и разних других права који од оваквих и сличних случајева живе. Нисам нешто чуо ни да се амбасада САД огласила. А њихова делегација је баш тог истог дана кад је ученицима поручено да више не долазе у школу посетила Мешихат Исламске заједнице у Србији и разговарала са муфтијом Зукорлићем.

Можда ће неко разлоге за ову необичну "тишину" наћи у томе што је Кадир син реис-ул-улеме Адема Зилкића, али и у чињеници да је реч о верској школи која је ван система редовног државног система образовања.

Али, без обзира на то што је Мешихат Исламске заједнице у Србији оснивач медресе, како то да нико није узео у заштиту избачене ученике. Ваљда и они имају право на школовање, мимо тога каква уверења имају њихови родитељи. Човек може да помисли само две ствари: или никог не интересује судбина ове деце или су сви из разних невладиних организација, који би по опису посла требало о овоме нешто да проговоре, прећутно стали на страну Муамера Зукорлића. Ако је то тако нека се барем јавно изјасне.

Када се држава, схватајући, ипак, да нема никакву надлежност над верским школама, усудила да затражи информацију о случају избацивања шесторице ученика из медресе добила је по прстима.

"Очекујемо да се овакво обраћање Министарства вјера Исламској заједници никада не понови како то не бисмо схватили грубим мијешањем у унутарња питања Исламске заједнице, односно кршењем принципима аутономности наше заједнице", уследио је прекоран одговор директора медресе Неџада Хасановића државном секретару у Министарству вера.

Али, ни Министарство вера није остало дужно. Милан Брдар, државни секретар, поручио је да није спорна пуна аутономија верских заједница и школа које њима припадају, али да су у случају искључења ученика из школе прекршена основна људска права и правила цивилизацијског понашања.

"Држава никог не пита за допуштења да ли ће се обраћати и коме, када утврди разлоге за реаговање, поготово кад је реч о грубом и нецивилизованом кршењу права", истакао је Брдар у овом за државу оштро интонираном писму.

Иако ће после свега избачени ученици наставити школовање у некој другој медреси, вероватно ван Србије, овај случај је показао да и држава понекад може бити бржа од невладиног сектора.