Генетичари откривају неочекиване последице Чернобиља

Више од седам деценија траје жустра дебата у научним круговима: да ли изложеност родитеља радијацији оставља генетски траг на здрављу њихове деце. Дугогодишња запажања трагичних искустава жртава Хирошиме и оних који су се борили са последицама Чернобиљске катастрофе нису успела да пруже коначне одговоре, али недавно истраживачи су представили доказе који су подстакли сумњу и наговестили другачији исход.

Бундесвер, желећи да разбије тајне, финансирао је студију с циљем да се утврди на који начин продужена изложеност инфрацрвеном зрачењу, којој су били изложени војници током службе на радарским станицама, утиче на здравље будућих генерација.

Истраживачки тим предвођен Фабијаном Брендом са Универзитета у Бону фокусирао се на децу немачких војника који су током Хладног рата радили са радарским системима, као и на децу ликвидатора чернобилске катастрофе. За потребе контроле, укључена је и група америчких становника без претходне изложености зрачењу.

Како наводе РИА Новости, истраживачи су секвенционирали целе геноме и деце и њихових родитеља. Тражили су такозване кластероване de novo мутације. То нису изоловане „грешке у куцању“ у генетском тексту, већ целе групе, веома густо спаковане, удаљене само 20 „слова“ (нуклеотида). Такви кластери су карактеристичан потпис механизама поправке ДНК након оштећења изазваног зрачењем. Сличан ефекат је претходно откривен код мишева, а сада су научници тестирали да ли овај биомаркер делује и код људи. Деца из обе „озрачене” групе имала су значајно више ових груписаних мутација него деца из контролне групе. Потомци ликвидатора имали су скоро три пута више ових мутација, док су деца радарских оператера имала приближно један и по пута више. Научници су пронашли директну корелацију – што је већа процењена доза зрачења коју је отац примио, то је дете имало више груписаних мутација.

Чернобилски ехо

Совјетски генетичар Јуриј Дуброва, тада ангажован на Универзитету у Лестеру, био је предводник револуционарног истраживања генетског утицаја чернобилске катастрофе. Његов тим је, анализирајући ДНК деце рођене у загађеним областима Белорусије осам година након нуклеарне несреће, дошао до шокантних сазнања. Поређење са ДНК деце из Велике Британије, где није било изложености радијацији, открило је драматичну разлику.

Учесталост минисателитских мутација код белоруске деце била је двоструко већа у односу на њихове британске вршњаке. Што је подручје било загађеније, мутације су биле још израженије. Природа самих мутација била је идентична у обе групе, али је њихова појава била знатно учесталија код белоруских испитаника.

Овај налаз недвосмислено указује да узрок лежи у спољашњем окружењу, конкретно у зрачењу, а не у генетској предиспозицији белоруског становништва. Студија је одјекнула међу научном јавношћу, покренувши жустре дебате међу радиобиолозима, од којих су многи резултате сматрали спорним.

Иако се методологија истраживања од тада знатно унапредила, са секвенцирањем ДНК као новом техником, рад Дубровe и његовог тима остаје темељ за разумевање дугорочних последица нуклеарних катастрофа. Накнадне студије немачких колега пружају још убедљивије доказе о генетском утицају зрачења, потврђујући да је Чернобил оставио неизбрисив, генетски траг на будуће генерације.

Зрачење не изазива панику, али оставља траг на ДНК

Нова студија смирује јавност – додатни ризик од кластер мутација изазваних зрачењем је занемарљив у поређењу са природном генетском разноликошћу. Свака година старости оца доноси једну нову мутацију код детета, а допринос зрачења у поменутој студији је упоредив са овим ефектом старења. Стручњаци наглашавају: ризик од развоја болести услед изложености зрачењу од оца је изузетно мали.

Међутим, научници упозоравају да студија недвосмислено доказује да хронично излагање ниским дозама зрачења оставља траг на људском геному. Ови налази отварају врата развоју прецизнијих метода процене ризика за војнике, ликвидаторе и становнике контаминираних подручја.

Иако нема разлога за масовну панику, стална будност и даља истраживања ефеката зрачења на људски организам остају императив за заштиту јавног здравља.