Мој деда је размишљао да се повуче 1997.

Памтим га по топлини и срећи која му се видела на лицу кад му мајка и ја дођемо у посету. Нисам имао ни свест ни утисак да се налазим на тако мрачном месту какво је затвор. Он је томе допринео својим држањем и расположењем. Увек је био достојанствен. Жао ми је што нисмо имали више времена заједно. Овим речима унук Слободана Милошевића, Марко, описао је своје сећање на деду, у разговору за „Политику”, поводом двадесет година од смрти човека који је обележио једно раздобље у, никада лакој, историји Србије. „Из ове позиције, одраслог човека, под утиском сам његове могућности да се потпуно изузме од депримирајућих околности под којима се налазио, пошто сам био дете када смо одлазили у Хаг. Волео сам да га посећујем и ишли смо често, због чега ми је драго. Често мислим на њега”, каже Милошевић.

Шта сматрате највећим политичким наслеђем Слободана Милошевића?

Издвојио бих идеолошки и формално-правни континуитет са КПЈ, кроз оснивање СПС, партије која и данас окупља партизане, комунисте, социјалисте и слобисте. Показало се да југословенска идеологија у Србији није постала превазиђена и замењена национализмом, какав је случај био у другим бившим југословенским републикама, о чему сведочи убедљива подршка грађана до 2000. године. Затим, Дејтонски мировни споразум, којим је окончана дугогодишња југословенска криза, а у којем је улога Слободана Милошевића била доминантна. Након 1995. године, сам Бил Клинтон је окарактерисао Милошевића као фактор мира на Балкану. То је само један од многих примера зашто титула „балкански касапин” нема смисла и плод је чисте антисрпске и антимилошевићевске пропаганде. На крају, ту је наравно и Резолуција УН 1244, којом се гарантује територијална целовитост, тада СРЈ, а данас Републике Србије. Она је резултат одолевања ултиматуму из Рамбујеа и 78 дана борбе против злочиначке агресије НАТО-а. Без обзира на данашњи статус питања о Косову и Метохији, чињеница је да се, упркос признањима готово целог западног света и центара моћи, ипак још од нас тражи коначно признање независности тзв. Косова. То је сведочанство да 1244 није само мртво слово на папиру, већ значајан међународно-правни адут Србије. Поред ових формално-материјалних достигнућа, поменуо бих храбри патриотизам који је показао целом свету и жртву коју је поднео у непоколебљивој одбрани свог народа и државе, за које је прво дао слободу, а затим и живот.

Где је грешио и шта је требало другачије? Шта бисте Ви променили на његовом месту?

Не бежим од одговора на ова питања, али напомињем ограниченост својих могућности да на њих одговорим, имајући у виду да нема смисла коментарисати било који историјски догађај и доношење одлука са позиције познатих последица, зато што то није било познато у времену њиховог дешавања. Савременици и учесници догађаја сведоче о томе да се од почетка кризе активно радило, прво на превенцији, а затим када то није успело, на што бржем окончању рата на просторима бивше СФРЈ и касније агресије НАТО-а 1999. Да ли је овде било простора за другачије потезе и одлуке, то знају само они који су у томе учествовали и имали све релевантне факторе и чињенице на располагању.

Како то изгледа из ваше перспективе?

Када бих се ја, потпуно незахвално и апстрактно, нашао на његовом месту, трудио бих се свим силама да избегнем рат, што сам сигуран да је и он чинио. Уопште, избегавао бих било какву употребу силе. Знам поуздано да је 1997. размишљао о томе да више не буде председник, али да га најближе окружење у томе није подржало и убедило другачије. Да ли је било грешака или пропуста, сигурно да јесте, због чега се и пола свог живота трудим да објективно упознам истину, јер видим да поред снажно позитивног и афирмативног, постоји и снажно негативан сентимент према Милошевићу, који такође сматрам релевантним. Апсолутно не претпостављам да је неко у праву само зато што је мој, свако ко ме познаје зна да нисам ни пристрастан ни емотиван у било ком свом ставу или анализи, као и да највише од свега ценим истину.

Како оцењујете данашњу политичку ситуацију у Србији?

Данашња политичка ситуација је, мада се некима можда не чини тако, још увек постпетооктобарска. Још се није завршио обрачун свих релевантних политичких актера са краја деведесетих и двехиљадитих година. Многи су променили стране, неки и неколико пута, покушали да промене себе, назвали новим именом, али у својој суштини, доминантан део политичких актера на данашњој сцени фигурира већ више од 25 година. У овом запажању немам квалитативну оцену, онако је како су друштвене тенденције произвеле. Имамо велику подељеност, која је нажалост последњих годину и по дана постала прилично деструктивна, то захтева пажњу. Запаљива реторика доминира свакодневицом, што никако не води решењу. Ко год не би волео да је као онај против кога се бори, не би требало и сам тако да се понаша.

У пракси често није тако...

Анимозитет који се створио код грађана према држави, има своје порекло не само у незадовољству него и у одсуству политичке партиципације великог дела становништва. Знам да ће ово што ћу сада да кажем код многих да изазове револт, али је чињеница да се ми као грађани не бавимо довољно нашим друштвом, не из зле намере, немара или неспособности, већ због непостојеће политичке едукације која би сваком човеку била корисна и штитила га од манипулативног популизма. Због недостатка политичке едукације, ми имамо паушалне оцене дела јавности као нпр. да живимо у диктатури – у држави у којој готово пола гласачког тела не гласа. Многи мисле да се у развијеним земљама грађани уопште не баве политиком и да „тамо никог и не интересује ко је председник, ко су министри” и слично. То прво није тачно, имате пример Швајцарске која је позната управо по највећем броју грађанских иницијатива. Укључени су у политички живот своје државе и зато успевају, између осталог, да имају такве резултате. Волео бих да грађани знају да се нико други неће борити за њихове најбоље интересе од њих самих, те да је аполитичност одлука на своју штету. Ко се не бави политиком, политика се бави њиме.

Имате ли политичке амбиције да наследите деду?

Да учествујем у реформи просвете и изградњи функционалног социјално праведног друштва, то су моје две политичке амбиције, због којих сам и одлучио да уђем у политику. Просвету сматрам темељом цивилизованог друштва, децу најважнијом социјалном категоријом и људе највећом вредношћу једног друштва. Трудим се на све могуће начине, где год се нађем, да актуелизујем питање које бих волео да буде реализовано. Од највишег могућег значаја је да школе буду здрава, срећна и безбедна средина, како за ђаке, тако и за просветне раднике. Она не смеју да буду места дискриминације и насиља, нити места која код деце уништавају природну знатижељу и потребу за знањем. Суштински је важно и преко потребно учити ђаке основним појмовима економског, правног и политичког система у којима живе, како би били спремнији за живот, успешно функционисање у заједници и били резистентни на пропаганду и популизам. Оваквом променом, право гласа сваког грађанина постаће много моћније у избору добронамерне и успешне власти.

И шта бисте Ви мењали?

Неопходна нам је ревизија предмета, начина оцењивања, професионалних квалификација просветних кадрова, система надзора и безбедности у школама и професионално усмеравања младих ка потенцијалним занимањима. Волео бих да грађани препознају важност ових питања, како бисмо најбрже могуће унапредили друштво сутрашњице и свет оставили бољим и лепшим за генерације које долазе. Не постоји друштво у којем сви могу да имају једнака средства, закони економије и тржишта то чине немогућим, што се и показало у пракси бивших комунистичких режима, али је и те како могуће изградити друштво у којем сви имају једнаке могућности да кроз сопствено усавршавање путем образовања и усмеравања, буду успешни, остварени и самостални. За мене је то, заједно са обезбеђивањем основних животних потрепштина социјално најугроженијим лицима, социјално праведно друштво, то јест будућност социјализма.

Не бих се изненадио да је деда убијен

Околности под којима је Слободан Милошевић преминуо у Хагу и данас су предмет спекулација. Какав је Ваш коментар на то?

Немам неки посебан коментар, нити иза тишине кријем своје мишљење. Са једне стране, као правник, не могу да тврдим ништа без доказа, посебно не да оптужујем било кога за убиство, са друге стране, када би ми неко сада потврдио да је убијен, после свега су НАТО и Хашки трибунал учинили нашем народу и држави, не бих се изненадио.

Да ли сте виђали оца и бабу, путовали у Москву или на неко друго место?

Јесам, и бабу и оца, сваки пут када бих отишао у Москву. Пре него што сам кренуо у школу, боравио сам у Москви чешће и дуже, после уписа у школу ређе.