Сам против свих

Ако је Слободан Милошевић и две деценије након смрти остао симбол националног огледала, како га данас виде Срби док се огледају у њему? Као и обично, свако пронађе оно што жели. За једне, Милошевић је политички авантуриста који је народ одвео у ратове, санкције и изолацију. За друге, он је државник који је бранио нацију у немогућим околностима.

Као и обично, кад се Срби баве јунацима из своје националне митологије, истина је између те две слике, као пејзажи између две обале. Често непријатна и мутна.

Да бисмо схватили Милошевићев политички тестамент, позабавимо се најпре његовим филмским имењаком и презимењаком. Први Слободан Милошевић је јунак култног филма „Дечко који обећава”, за који је сценарио написао Небојша Пајкић. Генијално га игра тада млад и леп Александар Берчек. Други Слободан Милошевић биолошки је рођен у Пожаревцу 1941. године, а политички на Осмој седници 1987. године. Владао је до 5. октобра 2000, а преминуо је 11. марта 2006. године у затворској ћелији у Хагу. Дакле, пре тачно 20 година.

Почетком осамдесетих, филмски Милошевић, сурфујући на „новом таласу”, био је перспективни младић из добре куће, верен девојком из још боље куће. Али, ударен је веслом у главу. Ваљда је шврљао около па га је драга подсетила на очување породичних вредности. Сусрет главе с дрветом ремети филмског Слободана Милошевића и он урања у нови, непознати, дивљи свет рокенрола, панка, јурњаве за девојкама и глуварења по ноћним клубовима.

Седамдесетак километара далеко, у Пожаревцу, млади комуниста Слободан Милошевић полако се пење политичким степеницама ка небу, најављујући национални спектакл без преседана. Али то није био филм, то је био наш живот који смо преживљавали.

Ако је покојни Милутин Мркоњић, црвени баџа СПС-а, сматрао да је кључна мана његовог друга Милошевића недостатак мангуплука – испоставиће се да је био у праву.

Али као што је Пајкић пророчки предвидео да ће онај филмски Слободан Милошевић да се врати из стања помућене свести у још мутнију стварност, само наизглед кичасту, малограђанску и тако предвидиву, комуниста Слободан такву стварност никад није напуштао. Био је типични комитетлија, чак и у модним детаљима којих се није одрицао ни као вођа нације, ни као хашки сужањ.

Како се, дакле, догодило да бирократа, касније банкар који је једно време провео у Њујорку, где га је Борка Вучић упознала с фамилијом Рокфелер, толико опчини Србе да су лепили његове портрете по камионима, колима или носили његову сличицу у новчаницима? Да ли је политички успон Милошевића био пажљиво испланиран или је последица низа случајности које је он вешто искористио? Ако се држимо тезе да никада није добро ослањати се на први утисак, Милошевић је најбољи пример за то. У унутарпартијским чисткама, тако омиљеним међу комунистима, политички је без икакве гриже савести уклонио свог ментора и пријатеља Ивана Стамболића. До јуче су заједно пили виски, од сутра су постали смртни непријатељи, што ће се испоставити као зла коб за Стамболића. Пре фамозне Осме седнице, одржане 23. и 24. септембра 1987. године, што показује да историја уме да буде иронична, јер су 24. септембра 2000. године одржани председнички избори на којима је Војислав Коштуница победио Слободана Милошевића, Слоба је посетио Косово Поље, где су се Срби жалили на лош живот, терор косовских Албанаца и третман полиције према њима. Милошевић тада окупљеним Србима изговара реченицу: „Нико не сме да вас бије.” После деценија проведених у социјализму, таква изјава снажно буди национална осећања Срба. Нови, неприкосновени лидер превремено је рођен.

Свестан тога, можда мање он, а можда више Мира Марковић, Милошевић мудро отвара врата за телевизијске камере на Осмој седници и радни људи и грађани у директном преносу први пут гледају маратонску игру престола у самом епицентру тајне моћи, на седници ЦК СК Србије. Било је то за оно време чудо невиђено, јер су у њихове домове први пут ушли господари њихових судбина, испоставило се, поприлично обични људи. Неки су се презнојавали, неки су срицали написане говоре, неко је разлабавио чвор на кравати, чиме је мит о мистичности комунистичких кадрова после 40 година потпуно разбијен. Бољшевизам је пао у директном телевизијском преносу. Само један човек уздигао се до политичких и националних небеса. До тада су Срби и Југословени тако хипнотисано гледали само Блејка Карингтона у „Династији”.

Још једна чињеница је илустративна. И Стамболић је имао сличне ставове у вези с Косовом као и Милошевић. Осим шансе да се нађе међу народом и изговори реченицу која је Слобу уздигла до „Карађорђа новорођеног” с петокраком у срцу.

Шта, међутим, не види и не разуме Слоба? Није радио на грађевини, био је типични пример чиновника и као такав не примећује пукотине у Берлинском зиду и Совјетски Савез на самрти. Навикао на сплетке у унутрашњеполитичким биткама једнопартијског система, где игра бриљантно, он не схвата да је свет на историјској прекретници и да ће шут Берлинског зида почети да затрпава како Југославију, тако и Србију.

Постоји и једно занимљиво историјско „шта би било кад би било”, које се ретко поставља. Шта би се догодило да је Милошевић на Газиместану 1989. године, на обележавању 600 година од Косовске битке, поред цара Лазара и косовског мита, изговорио једну тада за њега далеку и непознату реч – демократија?

Замислимо на тренутак тај говор. Уместо поруке о историјским биткама које нас очекују и судбини народа, први човек Србије најављује прве слободне демократске изборе у Југославији, а Европу и Запад види као будућност. Да ли је, уместо да пробуди сећања на средњовековне поразе и жртве, Милошевић требало да покуша да пробуди политичку зрелост једног друштва које тек улази у посткомунистичку епоху?

И да ли би Југославија тада опстала? Вероватно не, пукотине су већ биле дубоке, а њена судбина предодређена. Али можда би распад Југославије изгледао другачије, са Србијом као прозором демократије на Балкану, уместо последњим бастионом комунизма, што је стереотип какав су јој залепили некадашњи западни савезници из два светска рата.

Наравно да историја не функционише на основу „можда” и да један говор не мења свет. Али понекад једна реч открива правац којим ће политика кренути.

Све што се касније догодило – неправедне и ничим неизазване санкције, како би рекао Милошевић, хиперинфлација, крвави грађански ратови, потом Дејтонски споразум, и његов нагли преокрет од архитекте мира до балканског касапина, како су му, у различитим периодима, тепали Американци – довело је до његовог и нашег финала. Косово на којем се уздигао до вође постало је судбинско питање Србије. Милошевић улази у рат против НАТО-а, када је Русија њихов потчињени савезник, а Западна војна алијанса, кршећи међународно право, врши агресију на земљу која брани свој територијални интегритет на основу међународног права и повеље УН.

Усамљен, без иједног савезника, Милошевић не жели да оде са сцене на којој је већ постао трагичан драмски лик и заувек ће остати питање да ли је током нелегалне агресије НАТО-а бранио интегритет Србије или своју личну власт.

Тек на суђењу у Хагу Милошевић доживљава извесну рехабилитацију, вешто се борећи против тужилаштва. Као да је тај хашки Милошевић био много вештији од владаоца Милошевића или је то само била илузија човека који поново, али овог пута пред телевизијским камерама, поново ратује сам против целог света.

Историја ће у наредним годинама бити далеко благонаклонија према њему, нарочито после ратова у Ираку, Авганистану, Сирији, Либији или данас у Украјини, Гази, Ирану и ко зна где још у будућности. Али, да ли ће га рехабилитовати Срби?

Зато је, двадесет година касније, Милошевић и даље присутан у српској политици, али не као човек, него као питање. А питања, за разлику од људи, немају датум смрти.