Sam protiv svih

Ako je Slobodan Milošević i dve decenije nakon smrti ostao simbol nacionalnog ogledala, kako ga danas vide Srbi dok se ogledaju u njemu? Kao i obično, svako pronađe ono što želi. Za jedne, Milošević je politički avanturista koji je narod odveo u ratove, sankcije i izolaciju. Za druge, on je državnik koji je branio naciju u nemogućim okolnostima.

Kao i obično, kad se Srbi bave junacima iz svoje nacionalne mitologije, istina je između te dve slike, kao pejzaži između dve obale. Često neprijatna i mutna.

Da bismo shvatili Miloševićev politički testament, pozabavimo se najpre njegovim filmskim imenjakom i prezimenjakom. Prvi Slobodan Milošević je junak kultnog filma „Dečko koji obećava”, za koji je scenario napisao Nebojša Pajkić. Genijalno ga igra tada mlad i lep Aleksandar Berček. Drugi Slobodan Milošević biološki je rođen u Požarevcu 1941. godine, a politički na Osmoj sednici 1987. godine. Vladao je do 5. oktobra 2000, a preminuo je 11. marta 2006. godine u zatvorskoj ćeliji u Hagu. Dakle, pre tačno 20 godina.

Početkom osamdesetih, filmski Milošević, surfujući na „novom talasu”, bio je perspektivni mladić iz dobre kuće, veren devojkom iz još bolje kuće. Ali, udaren je veslom u glavu. Valjda je švrljao okolo pa ga je draga podsetila na očuvanje porodičnih vrednosti. Susret glave s drvetom remeti filmskog Slobodana Miloševića i on uranja u novi, nepoznati, divlji svet rokenrola, panka, jurnjave za devojkama i gluvarenja po noćnim klubovima.

Sedamdesetak kilometara daleko, u Požarevcu, mladi komunista Slobodan Milošević polako se penje političkim stepenicama ka nebu, najavljujući nacionalni spektakl bez presedana. Ali to nije bio film, to je bio naš život koji smo preživljavali.

Ako je pokojni Milutin Mrkonjić, crveni badža SPS-a, smatrao da je ključna mana njegovog druga Miloševića nedostatak mangupluka – ispostaviće se da je bio u pravu.

Ali kao što je Pajkić proročki predvideo da će onaj filmski Slobodan Milošević da se vrati iz stanja pomućene svesti u još mutniju stvarnost, samo naizgled kičastu, malograđansku i tako predvidivu, komunista Slobodan takvu stvarnost nikad nije napuštao. Bio je tipični komitetlija, čak i u modnim detaljima kojih se nije odricao ni kao vođa nacije, ni kao haški sužanj.

Kako se, dakle, dogodilo da birokrata, kasnije bankar koji je jedno vreme proveo u Njujorku, gde ga je Borka Vučić upoznala s familijom Rokfeler, toliko opčini Srbe da su lepili njegove portrete po kamionima, kolima ili nosili njegovu sličicu u novčanicima? Da li je politički uspon Miloševića bio pažljivo isplaniran ili je posledica niza slučajnosti koje je on vešto iskoristio? Ako se držimo teze da nikada nije dobro oslanjati se na prvi utisak, Milošević je najbolji primer za to. U unutarpartijskim čistkama, tako omiljenim među komunistima, politički je bez ikakve griže savesti uklonio svog mentora i prijatelja Ivana Stambolića. Do juče su zajedno pili viski, od sutra su postali smrtni neprijatelji, što će se ispostaviti kao zla kob za Stambolića. Pre famozne Osme sednice, održane 23. i 24. septembra 1987. godine, što pokazuje da istorija ume da bude ironična, jer su 24. septembra 2000. godine održani predsednički izbori na kojima je Vojislav Koštunica pobedio Slobodana Miloševića, Sloba je posetio Kosovo Polje, gde su se Srbi žalili na loš život, teror kosovskih Albanaca i tretman policije prema njima. Milošević tada okupljenim Srbima izgovara rečenicu: „Niko ne sme da vas bije.” Posle decenija provedenih u socijalizmu, takva izjava snažno budi nacionalna osećanja Srba. Novi, neprikosnoveni lider prevremeno je rođen.

Svestan toga, možda manje on, a možda više Mira Marković, Milošević mudro otvara vrata za televizijske kamere na Osmoj sednici i radni ljudi i građani u direktnom prenosu prvi put gledaju maratonsku igru prestola u samom epicentru tajne moći, na sednici CK SK Srbije. Bilo je to za ono vreme čudo neviđeno, jer su u njihove domove prvi put ušli gospodari njihovih sudbina, ispostavilo se, poprilično obični ljudi. Neki su se preznojavali, neki su sricali napisane govore, neko je razlabavio čvor na kravati, čime je mit o mističnosti komunističkih kadrova posle 40 godina potpuno razbijen. Boljševizam je pao u direktnom televizijskom prenosu. Samo jedan čovek uzdigao se do političkih i nacionalnih nebesa. Do tada su Srbi i Jugosloveni tako hipnotisano gledali samo Blejka Karingtona u „Dinastiji”.

Još jedna činjenica je ilustrativna. I Stambolić je imao slične stavove u vezi s Kosovom kao i Milošević. Osim šanse da se nađe među narodom i izgovori rečenicu koja je Slobu uzdigla do „Karađorđa novorođenog” s petokrakom u srcu.

Šta, međutim, ne vidi i ne razume Sloba? Nije radio na građevini, bio je tipični primer činovnika i kao takav ne primećuje pukotine u Berlinskom zidu i Sovjetski Savez na samrti. Navikao na spletke u unutrašnjepolitičkim bitkama jednopartijskog sistema, gde igra briljantno, on ne shvata da je svet na istorijskoj prekretnici i da će šut Berlinskog zida početi da zatrpava kako Jugoslaviju, tako i Srbiju.

Postoji i jedno zanimljivo istorijsko „šta bi bilo kad bi bilo”, koje se retko postavlja. Šta bi se dogodilo da je Milošević na Gazimestanu 1989. godine, na obeležavanju 600 godina od Kosovske bitke, pored cara Lazara i kosovskog mita, izgovorio jednu tada za njega daleku i nepoznatu reč – demokratija?

Zamislimo na trenutak taj govor. Umesto poruke o istorijskim bitkama koje nas očekuju i sudbini naroda, prvi čovek Srbije najavljuje prve slobodne demokratske izbore u Jugoslaviji, a Evropu i Zapad vidi kao budućnost. Da li je, umesto da probudi sećanja na srednjovekovne poraze i žrtve, Milošević trebalo da pokuša da probudi političku zrelost jednog društva koje tek ulazi u postkomunističku epohu?

I da li bi Jugoslavija tada opstala? Verovatno ne, pukotine su već bile duboke, a njena sudbina predodređena. Ali možda bi raspad Jugoslavije izgledao drugačije, sa Srbijom kao prozorom demokratije na Balkanu, umesto poslednjim bastionom komunizma, što je stereotip kakav su joj zalepili nekadašnji zapadni saveznici iz dva svetska rata.

Naravno da istorija ne funkcioniše na osnovu „možda” i da jedan govor ne menja svet. Ali ponekad jedna reč otkriva pravac kojim će politika krenuti.

Sve što se kasnije dogodilo – nepravedne i ničim neizazvane sankcije, kako bi rekao Milošević, hiperinflacija, krvavi građanski ratovi, potom Dejtonski sporazum, i njegov nagli preokret od arhitekte mira do balkanskog kasapina, kako su mu, u različitim periodima, tepali Amerikanci – dovelo je do njegovog i našeg finala. Kosovo na kojem se uzdigao do vođe postalo je sudbinsko pitanje Srbije. Milošević ulazi u rat protiv NATO-a, kada je Rusija njihov potčinjeni saveznik, a Zapadna vojna alijansa, kršeći međunarodno pravo, vrši agresiju na zemlju koja brani svoj teritorijalni integritet na osnovu međunarodnog prava i povelje UN.

Usamljen, bez ijednog saveznika, Milošević ne želi da ode sa scene na kojoj je već postao tragičan dramski lik i zauvek će ostati pitanje da li je tokom nelegalne agresije NATO-a branio integritet Srbije ili svoju ličnu vlast.

Tek na suđenju u Hagu Milošević doživljava izvesnu rehabilitaciju, vešto se boreći protiv tužilaštva. Kao da je taj haški Milošević bio mnogo veštiji od vladaoca Miloševića ili je to samo bila iluzija čoveka koji ponovo, ali ovog puta pred televizijskim kamerama, ponovo ratuje sam protiv celog sveta.

Istorija će u narednim godinama biti daleko blagonaklonija prema njemu, naročito posle ratova u Iraku, Avganistanu, Siriji, Libiji ili danas u Ukrajini, Gazi, Iranu i ko zna gde još u budućnosti. Ali, da li će ga rehabilitovati Srbi?

Zato je, dvadeset godina kasnije, Milošević i dalje prisutan u srpskoj politici, ali ne kao čovek, nego kao pitanje. A pitanja, za razliku od ljudi, nemaju datum smrti.