Дан сећања на страдалу децу Српског Сарајева

Ба­ња­лу­ка – Основ­на шко­ла „Све­ти Са­ва” у Ис­точ­ном Но­вом Са­ра­је­ву обе­ле­жи­ла је ју­че Дан се­ћа­ња на стра­да­лу де­цу Срп­ског Са­ра­је­ва, ме­ђу ко­јом су уче­ни­це На­та­ша Учур и Ми­ли­ца Ла­ло­вић, уби­је­не снај­пер­ским хи­ци­ма 11. мар­та 1995. го­ди­не док су се игра­ле ис­пред згра­де. По­ло­же­ни су вен­ци код Спо­мен-обе­леж­ја стра­да­лој де­ци Срп­ског Са­ра­је­ва 1992–1995. го­ди­не, у знак се­ћа­ња на пре­ра­но од­у­зе­те жи­во­те 118 де­це. Њих ше­сто­ро би­ли су уче­ни­ци ове шко­ле. Ди­рек­тор­ка шко­ле Жељ­ка То­па­лић ре­кла је да све вре­ме уче ђа­ке ко­ли­ко је вре­дан људ­ски жи­вот, ко­ли­ко је бит­но би­ти че­стит и по­штен, ко­ли­ко је ва­жно да сва­ки члан дру­штва ви­со­ко це­ни мир.

За Дан се­ћа­ња на стра­да­лу де­цу Срп­ског Са­ра­је­ва про­гла­шен је 11. март, ка­да су уби­је­не де­вој­чи­це На­та­ша Учур (10) и Ми­ли­ца Ла­ло­вић (11), чи­је су тра­гич­не суд­би­не по­ста­ле сим­бол стра­да­ња де­це на под­руч­ју Са­ра­јев­ско-ро­ма­ниј­ске ре­ги­је. То­па­ли­ће­ва је ис­та­кла да је нај­ве­ћи број де­це стра­дао на Срп­ској Или­џи и Или­ја­шу, где је уби­је­на Ми­ле­на Дра­ги­ће­вић, у се­лу Ле­ди­ћи је сви­ре­по уби­јен осам­на­е­сто­ме­сеч­ни Ми­лун Те­ша­но­вић, а нај­ста­ри­је по­ги­ну­ло де­те има­ло је 17 го­ди­на. Од 1992. до 1995. стра­да­ло је још че­тво­ро ђа­ка два­на­е­сто­го­ди­шњи Го­ран Бо­за­ло, пет­на­е­сто­го­ди­шња Ди­ја­на Ћо­со­вић, пр­ва­чић Зо­ри­ца Див­чић и че­тр­на­е­сто­го­ди­шњи Вик­тор Ла­ле.

Ожа­ло­шће­не мај­ке Ра­да Цви­је­тић и Ми­ле­на Вит­ко­вић ка­жу да њи­хо­ве ра­не на ср­цу не за­це­љу­ју.

„Ско­ро сва­ки дан иде­мо од гро­ба до гро­ба. Ни­ко­ме не су­ди­мо, али же­ли­мо да их стиг­не и суд­ска и бо­жи­ја ка­зна”, на­ве­ле су оне, пре­не­ли су ба­ња­луч­ки ме­ди­ји.

Су­мор­них да­на при­се­тио се и Бо­јан Ве­га­ра, аутор књи­ге „Дје­ца ко­ју сви­јет ни­је во­лио”, ауто­би­о­гра­фи­је у ко­јој се о рат­ним де­ша­ва­њи­ма при­ча из угла два­на­е­сто­го­ди­шња­ка.

„Се­ћам се да­на кад су уби­је­не На­та­ша и Ми­ли­ца, сви­ра­ла је уз­бу­на и пре­ки­ну­та је шко­ла... Ка­сни­је нам је ја­вље­но да су на Гр­ба­ви­ци уби­је­не из снај­пе­ра На­та­ша и Ми­ли­ца. На­рав­но, би­ло је при­мир­је, а од при­мир­ја нај­ви­ше нас је стра­да­ло. Сва­ко при­мир­је је од­не­ло не­ко­ли­ко деч­јих жи­во­та и баш сва­ко су они пре­кр­ши­ли”, при­се­тио се Ве­га­ра.

У об­ја­ви на дру­штве­ним мре­жа­ма, Ве­га­ра се по­во­дом ју­че­ра­шњег ме­мо­ри­ја­ла при­се­тио по­тре­сног до­га­ђа­ја кад је по­ги­нуо Гво­зден ко­ји је имао 14 го­ди­на.

„Тај дан смо би­ли ду­го за­јед­но у ха­у­сто­ру. Пам­тим кад сам га мр­твог ви­део и ка­да ми је мај­ка очи по­кри­ла дла­но­ви­ма и ка­да сам пу­стио крик. Да­ни­ма ни­сам имао сна, а и са­да ви­дим ту ола­ба­вље­ну деч­ју ру­ку ис­па­лу са но­си­ла, низ ко­ју те­че млаз кр­ви”, пи­ше Ве­га­ра.

Про­го­не га се­ћа­ња на тре­нут­ке ка­да је по­ги­ну­ла Гор­да­на од 13 го­ди­на, Ни­ко­ла са 16 го­ди­на, То­дор од све­га че­ти­ри го­ди­не, Бо­ја­на ко­ја је има­ла 11 го­ди­на и још мно­го њих. Се­ћа се и ка­да је до­го­во­рио раз­ме­ну ме­та­ка за ко­лек­ци­ју са Ср­ђа­ном на ко­ју ни­је до­шао. „По­ги­нуо је сат ка­сни­је. Он и Ста­ша по­ги­ну­ли су ис­пред згра­де, а има­ли су са­мо 12 и 13 го­ди­на, а и та­да је би­ло не­ко при­мир­је”, на­во­ди Ве­га­ра.