Обишао свет сликом и стихом

„Магазин” се чита и чува, тврде наши читаоци, али део заслуге за ту популарност „Политикин“ додатак дугује и спољним сарадницима, који својим текстовима и фотографијама доприносе да буде занимљивији и садржајнији. Најстарији од њих је Раде Милисављевић, рођен почетком прошлог века (1920), аутор више од 400 групних и 28 самосталних изложби фотографија у земљи и иностранству, две путописне књиге и једне збирке поезије.

Милисављевић је Варошанин – родом из села Вароши у сврљишком крају. А како је диван његов завичај имали су прилику да виде сви који су недавно посетили његову изложбу фотографија „Варош” у Дому војске у Београду. О свом селу је писао и за „Магазин”.

– Детињство обележи човека за цео живот. Моје је било босоного, али лепо – наглашава наш саговорник, додајући да је научио да чита и пре него што је кренуо у школу, а како су у то време књиге биле ретке, довијао се на разне начине да до њих дође.

– Водио сам и прецизну евиденцију о прочитаним насловима: од 1932. до 1940. прочитао сам их 400. Књигу Емила Золе „Земља” сам ишчитавао у време жетве, у тренуцима предаха поредећи живот француског сељака с нашим. Мајка ми је купила само једну књигу, и то „Полни живот”, да би ме припремила за женидбу – каже Милисављевић, не знамо да ли у шали или збиљи.

Официр, инспектор, мајстор

У Београду, у којем се по завршеној служби у 11 градова Србије скрасио, први пут је био 1939. године као делегат на Задружном конгресу. Те године је објавио и чланак у листу „Село”, за који је иначе писао поезију („Орем, а стихови навиру”). Ангажовао се у левичарском покрету, а 1941. године ступио у Народноослободилачку борбу. По завршетку рата је наставио школовање. Гимназија, Артиљеријска официрска школа, Виша управна...

(/slika2)– Таква су била времена, прво сам морао да одужим дуг држави. У чину капетана прве класе прешао сам у цивилство, на дужност вишег инспектора у СДК – каже старина Раде.

Ново поглавље у његовом животу почело је 1950. године када је купио фотоапарат. 

– У официрској школи од 800 питомаца једино сам га ја имао. Сам сам правио и фотографије. Лабораторија ми је била у кухињи.

У жељи да проширим ликовну културу завршио сам и двогодишњу школу ликовне уметности код професора Ђорђа Илића – присећа се наш сарадник. А како је „испекао занат” говори звање које је стекао у фото-савезу (мајстора уметничке фотографије), преко 120 награда и похвала, награда за животно дело УЛУПУДС-а... Има га и у лексикону „Ко је ко у Србији”, а у каталогу за изложбу „Фотографије које волим” професор Миодраг Јовановић наводи да је Милисављевић „вичан брзом сниматељском реаговању и вешт у компоновању кадрова“.

Седамдесетих година се отиснуо у свет. Прокрстарио је Европом, био на извориштима водећих светских религија. После Египта и Израела упутио се у Русију, Узбекистан, Грузију и Јерменију, међу првим туристима је посетио Тибет, стигао је и у Индију, Сри Ланку и Непал. Табанао је Авганистаном и Кашмиром. пењао се небу под облаке на 5000 метара надморске висине на Хималајима... А све у жељи да види, разуме и осети, и доживљено пренесе и другима.

– Сад је на реду Јужна Америка: свети град Инка Мачу Пикчу у Перуу – повера нам своје планове овај вечити путник младог и несмиреног духа..

Пре свега – Варош

(/slika3)И поред привлачности далеких предела и европских метропола, Милисављевића је одан својој Вароши.

– Сврљишки Тимок је допринео стварању Сврљишке котлине изузетне лепоте. Милионима година је глодао стене Тресибабе и Девице. За пролаз између ових планина прво је морао да прогризе расед између брда Богданице и Капилије, па кроз уско ждрело да уђе у Бањицу, бисер клисуре. Ту је врело топле минералне воде. Још су стари Римљани извор уредили као бању, а Турци га развили као лечилиште и летовалиште. Притока Белица је, да би се састала с Тимоком, морала да прокрчи пут између Ропаља и брда Кула, а притом је извајала каскаду котлова који се преливају један у други. Одмах потом Тимок се судара са голим, вертикалним стенама брда Кула, нагло скреће удесно и брзаком прави вир у којем можете пливати и скакати са стене. Ту је и плажа као из снова – прича Раде Варошанин, казивање поткрепљујући фотографијама и стиховима.

Оним својим, из песме „Баба и девица“:
Подно лепих и чудних планина
лепо село и дивна котлина

Са истока стара Тресибаба
од редова кречњака и граба
Добра бака и лепе поњаве
село штите од бесне кошаве

Са запада засела младица
дугих коса планина Девица
с вечери прима сјајно сунце
зрак му свива испод младо
па га шаље са источне стране
малом селу да јутро осване.