Туга, окрутност, хумор

На гостовању у Београду, у Театру „Бојан Ступица”, у режији Југа Радивојевића, Шабачко позориште извело је драму „Протуве пију чај”писца Драгослава Михаиловића, у позоришном свету познатијег као аутора забрањиване представе „Кад су цветале тикве”. Писана пре тридесетак година, Михаиловићева драма и данас делује као живо, људском муком, бедом, и својеврсним хумором „малих људи” натопљена драма. Одавно Театар „Бојан Ступица” није био тако пун као ове вечери, што и није чест случај, када на београдским сценама гостују позоришта из унутрашњости.

Мрак, мрак, мрак, три пута мрак! Ко није водио ђаке на Загребачки велесајам, не зна шта је мука и брига, говорило се некад! Ко није макар једну ноћ провео на железничкој, или аутобуској станици, у неком од станичних ресторана, или бифеа, тешко да зна колико је рана на људској души, како ниско пада, и стропоштава се људско биће, тешко да познаје људе које Горки назива људима са дна, и ону замрачену, и затамњену страну човекову. Има места, и није их мало, где се ова мрачна страна указује у свој оштрини, мучнини и бестијалности.

Једно од таквих места, станични ресторан, или бифе, „Грачаница”, место је збивања снажне и продорне драме Драгослава Михаиловића „Протуве пију чај”, у режији Југа Радивојевића, редитеља коме одговарају драмска дела жестоких, сурових, убитачно истинољубивих, критичких тонова. Такве кафане, какве нам предочава сценографија Александра Денића, и данас налазите у многим местима, мањим и већим градовима и паланкама. Туга божија, беда бедина! Прво што ће вам пасти у очи су напомене за госте: „WC не ради!” „Нема пића без пара!” А у овој дружини са дна каце мало ко је још сачувао коју кинту, па ће и њу утопити у гласовити Рубинов вињак! Несреће бројне, различите колико и занимања, животи и карактери протагониста Михаиловићеве драме. Сви они нешто, или неког, чекају; траже изгубљено, пропало, напуштено, загубљено, неостварено, оно некад, што је било, и остало иза њих, или тек, као уображење, у њима живи, и с времена на време проговара. А једном изгубљено, повратити се не може; ова мисао и осећање све дубље и дубље нагризају госте станичног ресторана у лаганом, али сигурном сурвавању и пропадању. Мука, мучнина, простота, неукост људи изложених унутарњем, и спољњем, терору. Није пресудно да ли је реч о бившем директору, осуђиваном и без породице, синовима разведених, равнодушних родитеља који се одају криминалу, пропалим глумцима, станичним носачима, проституткама, хомићима, бруталним чуварима реда и поретка.

Сви они чекају возове који касне, или су већ одавно прошли, или, попут Годоа, никада неће доћи. Остаће тако одсутно-присутни, а живот се губи, нестаје, раствара се у болу, муци, немаштини, глупости, затуцаности, вулгарности, бестијалности. Али „наш човек” као да се свикао на мрак, муку и патњу, као да је усавршио вештину, умеће да живи на ивици живота, свести, језика. И у свој овој запуштености и маргиналности, које редитељ Југ Радивојевић развија без задршке, из ових људића избијају, или бар провирују, људскост, топлина, хумор, па се ваљана, и убедљива, представа Шабачког позоришта креће између подвучене драматичности и хумора са којим „наш човек” подноси и брани свој мали, јадни, али једини живот. Као да каже: „Можеш ме убити, не можеш ме изести!”

Драма Драгослава Михаиловића нуди глумцима разноврсне и атрактивне улоге. Чланови ансамбла Шабачког позоришта прилику која им се пружила умели су да искористе. У ансамблу, особито су се истицали Зоран Карајић као Коста, Владимир Миливојевић (Канаринац), Иван Томашевић (Глумац), убедљив у полицијској бруталности, Слободан Петрановић (Ћеба). Лакоћом и комиком, спретним импровизацијама, зрачио је Рака Богољуба Митића Ђоше. Свој тон, боју и својственост у богато разрађену представу унели су и Милева Соње Милојевић, Лела Деане Костић и Риста Анете Томашевић. У осталим улогама: Владимир Василић, Боривоје Божанић, Синиша Максимовић, Душко Стевановић, Петар Лазић, Љубиша Баровић. Костимографија Јелена Стокућа. Сценски покрет Петар Пјер Рајковић.

Представа која сажима тугу и окрутност нашег сиромашног постојања у једној земљи на брдовитом Балкану.