Ивица Аранђус излаже у Кући легата

Ретроспективном изложбом слика великих формата под називом „Фрагиле”, која је отворена у Галерији Куће легата до 25. марта, београдској публици први пут се представља црногорски стваралац Ивица Аранђус.

„Ивица је сликар савести и симулакрума данашњице, јер у својим делима разоткрива друштво, религију, пад морала и недостатак милосрђа. Нетипичним опусом у којем доминирају антиподи светла и таме, лепоте и бруталности, крхкости и снаге… подсећа нас да је улога уметности – да разбија предрасуде, а улога уметника – да остави критички траг у времену када су његова дела настала”, пише Маја Живановић, ликовни критичар.

Како она даље истиче, образован у Немачкој, упознао је савремене токове уметности у зони наслеђа сликара Бекмана и Кирхнера, али и филозофа Ничеа и формирао се европски. И баш зато је самородан и не можемо да га поредимо са ствараоцима са балканског подручја.

„Током тродеценијског стваралаштва, темељним мануелним радом који подразумева изванредан осећај за линију и боју, поетиком особене естетике и у сталној борби против савремених, али свевременских девијација – изградио је свет фигуративних, студиозно режираних сцена. Неке од композиција су драматичне, а друге узнемирујући мирне. Неморални свештенички клер, похлепа или злоупотреба положаја – лајт мотив су групације радова, у којима преовлађују самоуверени, униформисано одевени мушкарци, лишени индивидуалности... који су симболи моћи која се не пита, и одговорности која се игнорише. Обнажене огољене женске фигуре у корелацији са њима – потенцирају страх, скривено и мучно”, пише она.

Та композиционо складна дела наглашене документарности призора (односно отрежњујуће реалности), снажног цртежа и пажљиво биране палете, често су тамних валера. Њима аутор разоткрива двострукост људске природе.

Како она објашњава, један део поставке чине и портрети различитих формата, монументални, али и интимистички, наоко статични и једноставни. На њима су приказана лица младих жена – метафора за рањивост, али и истину. Она су насликана преко бројева и симбола, акцентованих детаља црвене боје, која је знамење животне енергије. Истовремено фрагилне и снажне, загледане у себе, представљене с леђа, анфас или директно, носе терет света кроз ћутање. Оне су бића која преносе поруку егзистенцијалне запитаности.

„Циклусом постмодернистичких радова којим су обједињене различите етапе у плодном и атипичном опусу, без намере да посматрачима нуди удобну неодређеност или естетски бег, у свету у којем је хуманизам давно апстрахован, Ивица Аранђус преноси оно што сматра искреним и важним. Индивидуалношћу и слободом уметничког израза нас подсећа и опомиње да нису будни људи који су уљуљкани просечношћу, већ они којима је сврха изједначена са начином размишљања и живљења”, закључак је Маје Живановић.