Ко се сећа Епстајна

Ко се данас још сећа Епстајновог острва? Под притиском нових глобалних шокова, попут масовног страдања деце у Гази и Ирану, сексуална експлоатација малолетних девојчица и дечака у Џефријевом морбидном забавишту за моћнике силази с првих страница штампе. Неки су већ лансирали тезу да су ти исти супермоћни перверзњаци и започели ратове на Блиском истоку да би светској јавности скренули пажњу, јер и Трамп је наводно био на оргијама, а и домаћин је радио за Мосад. Постоје, међутим, једноставније методе хибридне одбране: заташкавање афере, публиковање обиља података до банализације, подсећање на раније сличне примере мањих размера, нове сензације потиру старе, учесници су махом већ бивши.

Уосталом, америчка државна тужитељка Пам Бонди објавила је списак с именима више од 300 политичара и истакнутих личности које се помињу у „фајловима” о секс-оргијама: Бил и Хилари Клинтон, Барак и Мишел Обама, Камала Харис, Џозеф Бајден, британски принц Хари, Бил Гејтс, Вуди Ален, Марк Закерберг, Боно, Бијонсе, Роберт де Ниро, Ким Кардашијан... Али у писму Конгресном одбору за правосуђе наглашава да спомињање у „фајловима” не подразумева никакву незакониту активност, а у неким случајевима – чак ни контакт с Епстајном. Најзад, на Острву ангажоване девојке нису биле ни бело робље ни продавачице љубави од беде, него лепотице за избирљиву клијентелу, више налик на пословну пратњу, на хостесе, нешто као висока проституција уз врхунски провод, међу глобално познатим личностима, те блиске контакте са богатим, славним и утицајним, потенцијално сталније везе, скупи поклони...

Сам Епстајн, и поред раније пресуде по и истом основу, безбрижно је настављао. Како и не би кад је имао на вези и под уценом врх западне елите, која је, полудела од свемоћи, изгубила самоконтролу над најнижим, анималним страстима. Предзнак пропасти, не само Римског царства, било је цветање дворских баханалија, прекомерног ждрања, непрестаног пијанчења које је прекидано повраћањем, али и сексуалних перверзија, промискуитета, травестије, содомије, педерастије, канибализма. Острво је аналогно пратећа појава пропасти Запада (Шпенглер, Тод).

На Епстајновом острву заправо су се окупљали владари из сенке из дубоке државе који су помахнитали од богатства и моћи? Хибрис од којег не болују само империје у климаксу моћи него и припадници елите?! Пикантерије о силовању девојчица и дечака, сексуалном иживљавању над бебама. Подмлађују се крвљу дојенчади, граде подземне виле и породичне васионске бродове да би једини преживели катаклизму коју су изазвали. Дугин пише о сатанистичким култовима. Најгоре животињско у човеку пуштено је с ланца. Медији су трештали: „мрачно наличје западне елите”, „раскринкано право лице елите”, „компромитоване елите”...

Класични теоретичари елита и елитизма (Парето, Моска, Михелс и др.) писали су о законитом историјском кружењу, односно повременој смени елита, до које долази када се негативне резидуе (квалитети, особине) нагомилају на страни временом потрошене још актуелне елите, а позитивне на страни нове у наступању. Не умеју да воде глобалну политику у ужем смислу, ни економску, конкретније, енергетску политику, да предњаче у бар формалном поштовању одређених вредности, норми и стандарда које су сами установили и прокламовали, како на националном, тако ни на међународном нивоу. Наратив о томе како данас, пре свега у европској политици, више нема великих државника, указује на чињеницу да владајућа елита моћи у фази декаденције нема потенцијал да изнедри лидере.

Да ли се такви рађају међу вођама револуција или радикалних реформи на другом крају света? Можемо их препознати међу пионирима мултиполарног поретка, које бранитељи посрнулог статуса кво називају популистима и фашистима, баш као што су Парета и Моску у њихово време оптуживали да су утрли пут нацизму и бољшевизму. И државни секретар САД ономад је рекао: „Глобална држава без граница је глупост. Показало се да је глупа идеја о свету без граница и замени националних интереса глобалним поретком.” У центру дебате је држава, глобална или национална, а то нас упућује на почетак на Томаса Хобса.

Он не би био запањен над открићем Епстајновог острва. Према његовој чувеној хипотези, која је више логички убедљива него историјски доказива, држава је настала из примитивног природног стања у којем су се људи отимали за ограничене егзистенцијалне ресурсе. Свако је водио рат против свих и човек је човеку био вук. У превентивној самоодбрани су се тукли на живот и смрт, а „њихов живот је био усамљенички, бедан, суров, неизвестан” Тако је, наводно, настао „друштвени уговор” да се право на самозаштиту пренесе на државу, била то монархија или република, која арбитрира у сукобима и одржава мир и опстанак друштва од истребљења.

Уколико држава у тој функцији закаже, друштво се враћа у природно стање, у којем је живот „усамљенички, бедан, мучан, суров и неизвестан” пише Хобс. Не подсећа ли вас то на наш данашњи живот у којем не знамо да ли се налазимо на ивици трећег светског рата или је он већ у току, а неизбежно води у самоуништавајући нуклеарни. Да ли ћемо због изазваних климатских промена изгорети у пожарима, удавити се у растућем нивоу океана, или ће нас све одувати оркански ветрови, или ћемо се смрзнути у недостатку енергената, или се угушити од смрада у брдима смећа. Зашто? Зато што је држава приватизована: од комуналних послова, градског превоза, здравства, школства, до војске и затвора, све за друштво виталне функције закупљују приватници од државних министарстава. Чак и правосуђе , у којем у вансудским поравнањима злодело може да се окаје новцем и жртва исплати. Поводом отварања случаја „Епстајн”, отац силоване девојчице изјавио је да је одустао од тужбе против богатог силоватеља за одштету од 2,5 милиона долара. „Пресуда није могла отклонити ћеркину трауму, а толики новац јој је осигурао и најбољу терапију и сигурну егзистенцију.”

Џон Лок је Хобсову државу Левијатан, која се меша у свакодневни живот поданика, ограничио неотуђивим људским правима која се не могу преносити на државу (право на живот, право на рад, право на слободу говора, право на политичко окупљање и организовање итд.), а неолиберализам их је проширио све до права малолетне деце да бирају пол, а преко моћних међународних НВО које су надређене националним владама мањих и слабијих зависних земаља. Да ЕУ није у кризи већ бисмо добили као нови услов за пријем да у посланичке клупе и владу обавезно уђу и представници групе склоне педерастији, содомији и сл. 

Удовољавајући њиховим мрачним поривима, Епстајн се успео до једног од њих, можда чак и вишег од припадника старог племства, председника, премијера, министара, челника међународних институција и организација. Или су три милиона компромитујућих досијеа који су се временом гомилали били само помоћно средство глобалне манипулације у рукама мреже обавештајних служби. Оно што су Римски клуб, Билдерберг група, Трилатерала за економију и политику дубоке државе, то је Епстајново острво за забаву готово истих учесника.

Краљица Елизабета била је, уз сву националну славу, и једна од финансијски најмоћнијих личности у Европи, а несташни син принц Ендру био је не само Џефријев клијент, него је том опаком перверзњаку слао и фотографије своје ћерке. Једна од Ротшилдових такође је упетљана у Епстајнову мрежу због његовог посредовања у породичним финансијским неспоразумима. Лорд Менделсон, бивши министар и амбасадор УК у САД, поднео је оставку на чланство у странци да не би даље срамотио своје партијске другове, иако каже да се не сећа да је био код Епстајна. Наш стари знанац Мирослав Лајчак, који је, кажу, финансијски нагодан, годинама је гостовао по српским земљама (РС и КиМ) испред посрнуле ЕУ, а као саветник министра спољног Словачке дао је оставку без објашњења, јер ваљда се подразумева зашто. Епстајн се обесио, али сигурно не због стида него зато што су му, по мафијашки, дотурили мастан конопац.

У Епстајновим документима, бар до сада, није пронађено ниједно српско име. Да ли то значи да су наши богаташи, политичари, естрадне и спортске звезде здравији од западних, или смо национално толико маргинални да Џефри никог од наших није ни звао? Тамо већ кажу: „Ако ниси био на Острву, ниси нико и ништа.”

*Академик, професор емеритус