Ko se seća Epstajna

Ko se danas još seća Epstajnovog ostrva? Pod pritiskom novih globalnih šokova, poput masovnog stradanja dece u Gazi i Iranu, seksualna eksploatacija maloletnih devojčica i dečaka u Džefrijevom morbidnom zabavištu za moćnike silazi s prvih stranica štampe. Neki su već lansirali tezu da su ti isti supermoćni perverznjaci i započeli ratove na Bliskom istoku da bi svetskoj javnosti skrenuli pažnju, jer i Tramp je navodno bio na orgijama, a i domaćin je radio za Mosad. Postoje, međutim, jednostavnije metode hibridne odbrane: zataškavanje afere, publikovanje obilja podataka do banalizacije, podsećanje na ranije slične primere manjih razmera, nove senzacije potiru stare, učesnici su mahom već bivši.

Uostalom, američka državna tužiteljka Pam Bondi objavila je spisak s imenima više od 300 političara i istaknutih ličnosti koje se pominju u „fajlovima” o seks-orgijama: Bil i Hilari Klinton, Barak i Mišel Obama, Kamala Haris, Džozef Bajden, britanski princ Hari, Bil Gejts, Vudi Alen, Mark Zakerberg, Bono, Bijonse, Robert de Niro, Kim Kardašijan... Ali u pismu Kongresnom odboru za pravosuđe naglašava da spominjanje u „fajlovima” ne podrazumeva nikakvu nezakonitu aktivnost, a u nekim slučajevima – čak ni kontakt s Epstajnom. Najzad, na Ostrvu angažovane devojke nisu bile ni belo roblje ni prodavačice ljubavi od bede, nego lepotice za izbirljivu klijentelu, više nalik na poslovnu pratnju, na hostese, nešto kao visoka prostitucija uz vrhunski provod, među globalno poznatim ličnostima, te bliske kontakte sa bogatim, slavnim i uticajnim, potencijalno stalnije veze, skupi pokloni...

Sam Epstajn, i pored ranije presude po i istom osnovu, bezbrižno je nastavljao. Kako i ne bi kad je imao na vezi i pod ucenom vrh zapadne elite, koja je, poludela od svemoći, izgubila samokontrolu nad najnižim, animalnim strastima. Predznak propasti, ne samo Rimskog carstva, bilo je cvetanje dvorskih bahanalija, prekomernog ždranja, neprestanog pijančenja koje je prekidano povraćanjem, ali i seksualnih perverzija, promiskuiteta, travestije, sodomije, pederastije, kanibalizma. Ostrvo je analogno prateća pojava propasti Zapada (Špengler, Tod).

Na Epstajnovom ostrvu zapravo su se okupljali vladari iz senke iz duboke države koji su pomahnitali od bogatstva i moći? Hibris od kojeg ne boluju samo imperije u klimaksu moći nego i pripadnici elite?! Pikanterije o silovanju devojčica i dečaka, seksualnom iživljavanju nad bebama. Podmlađuju se krvlju dojenčadi, grade podzemne vile i porodične vasionske brodove da bi jedini preživeli kataklizmu koju su izazvali. Dugin piše o satanističkim kultovima. Najgore životinjsko u čoveku pušteno je s lanca. Mediji su treštali: „mračno naličje zapadne elite”, „raskrinkano pravo lice elite”, „kompromitovane elite”...

Klasični teoretičari elita i elitizma (Pareto, Moska, Mihels i dr.) pisali su o zakonitom istorijskom kruženju, odnosno povremenoj smeni elita, do koje dolazi kada se negativne rezidue (kvaliteti, osobine) nagomilaju na strani vremenom potrošene još aktuelne elite, a pozitivne na strani nove u nastupanju. Ne umeju da vode globalnu politiku u užem smislu, ni ekonomsku, konkretnije, energetsku politiku, da prednjače u bar formalnom poštovanju određenih vrednosti, normi i standarda koje su sami ustanovili i proklamovali, kako na nacionalnom, tako ni na međunarodnom nivou. Narativ o tome kako danas, pre svega u evropskoj politici, više nema velikih državnika, ukazuje na činjenicu da vladajuća elita moći u fazi dekadencije nema potencijal da iznedri lidere.

Da li se takvi rađaju među vođama revolucija ili radikalnih reformi na drugom kraju sveta? Možemo ih prepoznati među pionirima multipolarnog poretka, koje branitelji posrnulog statusa kvo nazivaju populistima i fašistima, baš kao što su Pareta i Mosku u njihovo vreme optuživali da su utrli put nacizmu i boljševizmu. I državni sekretar SAD onomad je rekao: „Globalna država bez granica je glupost. Pokazalo se da je glupa ideja o svetu bez granica i zameni nacionalnih interesa globalnim poretkom.” U centru debate je država, globalna ili nacionalna, a to nas upućuje na početak na Tomasa Hobsa.

On ne bi bio zapanjen nad otkrićem Epstajnovog ostrva. Prema njegovoj čuvenoj hipotezi, koja je više logički ubedljiva nego istorijski dokaziva, država je nastala iz primitivnog prirodnog stanja u kojem su se ljudi otimali za ograničene egzistencijalne resurse. Svako je vodio rat protiv svih i čovek je čoveku bio vuk. U preventivnoj samoodbrani su se tukli na život i smrt, a „njihov život je bio usamljenički, bedan, surov, neizvestan” Tako je, navodno, nastao „društveni ugovor” da se pravo na samozaštitu prenese na državu, bila to monarhija ili republika, koja arbitrira u sukobima i održava mir i opstanak društva od istrebljenja.

Ukoliko država u toj funkciji zakaže, društvo se vraća u prirodno stanje, u kojem je život „usamljenički, bedan, mučan, surov i neizvestan” piše Hobs. Ne podseća li vas to na naš današnji život u kojem ne znamo da li se nalazimo na ivici trećeg svetskog rata ili je on već u toku, a neizbežno vodi u samouništavajući nuklearni. Da li ćemo zbog izazvanih klimatskih promena izgoreti u požarima, udaviti se u rastućem nivou okeana, ili će nas sve oduvati orkanski vetrovi, ili ćemo se smrznuti u nedostatku energenata, ili se ugušiti od smrada u brdima smeća. Zašto? Zato što je država privatizovana: od komunalnih poslova, gradskog prevoza, zdravstva, školstva, do vojske i zatvora, sve za društvo vitalne funkcije zakupljuju privatnici od državnih ministarstava. Čak i pravosuđe , u kojem u vansudskim poravnanjima zlodelo može da se okaje novcem i žrtva isplati. Povodom otvaranja slučaja „Epstajn”, otac silovane devojčice izjavio je da je odustao od tužbe protiv bogatog silovatelja za odštetu od 2,5 miliona dolara. „Presuda nije mogla otkloniti ćerkinu traumu, a toliki novac joj je osigurao i najbolju terapiju i sigurnu egzistenciju.”

Džon Lok je Hobsovu državu Levijatan, koja se meša u svakodnevni život podanika, ograničio neotuđivim ljudskim pravima koja se ne mogu prenositi na državu (pravo na život, pravo na rad, pravo na slobodu govora, pravo na političko okupljanje i organizovanje itd.), a neoliberalizam ih je proširio sve do prava maloletne dece da biraju pol, a preko moćnih međunarodnih NVO koje su nadređene nacionalnim vladama manjih i slabijih zavisnih zemalja. Da EU nije u krizi već bismo dobili kao novi uslov za prijem da u poslaničke klupe i vladu obavezno uđu i predstavnici grupe sklone pederastiji, sodomiji i sl. 

Udovoljavajući njihovim mračnim porivima, Epstajn se uspeo do jednog od njih, možda čak i višeg od pripadnika starog plemstva, predsednika, premijera, ministara, čelnika međunarodnih institucija i organizacija. Ili su tri miliona kompromitujućih dosijea koji su se vremenom gomilali bili samo pomoćno sredstvo globalne manipulacije u rukama mreže obaveštajnih službi. Ono što su Rimski klub, Bilderberg grupa, Trilaterala za ekonomiju i politiku duboke države, to je Epstajnovo ostrvo za zabavu gotovo istih učesnika.

Kraljica Elizabeta bila je, uz svu nacionalnu slavu, i jedna od finansijski najmoćnijih ličnosti u Evropi, a nestašni sin princ Endru bio je ne samo Džefrijev klijent, nego je tom opakom perverznjaku slao i fotografije svoje ćerke. Jedna od Rotšildovih takođe je upetljana u Epstajnovu mrežu zbog njegovog posredovanja u porodičnim finansijskim nesporazumima. Lord Mendelson, bivši ministar i ambasador UK u SAD, podneo je ostavku na članstvo u stranci da ne bi dalje sramotio svoje partijske drugove, iako kaže da se ne seća da je bio kod Epstajna. Naš stari znanac Miroslav Lajčak, koji je, kažu, finansijski nagodan, godinama je gostovao po srpskim zemljama (RS i KiM) ispred posrnule EU, a kao savetnik ministra spoljnog Slovačke dao je ostavku bez objašnjenja, jer valjda se podrazumeva zašto. Epstajn se obesio, ali sigurno ne zbog stida nego zato što su mu, po mafijaški, doturili mastan konopac.

U Epstajnovim dokumentima, bar do sada, nije pronađeno nijedno srpsko ime. Da li to znači da su naši bogataši, političari, estradne i sportske zvezde zdraviji od zapadnih, ili smo nacionalno toliko marginalni da Džefri nikog od naših nije ni zvao? Tamo već kažu: „Ako nisi bio na Ostrvu, nisi niko i ništa.”

*Akademik, profesor emeritus