Нуклеарно, а охрабрујуће

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 4. фебруара –Нови шеф Беле куће Барак Обама намерава, да Кремљу предложи да Америка и Русија срежу нуклеарне арсенале за чак „80 одсто, на по само 1.000 атомских пројектила, што би представљало највеће, у једној генерацији, смањивање залиха таквог оружја”, с нагомиланом снагом за вишеструку ликвидацију живота на планети. За то откриће лондонског „Тајмса” овде засад нема потврде, али, што се чини важнијим, ни демантија, тако да се стручној и најширој јавности пружа прилика за нагађања.

Претпоставља се, понајвише, да би осетним смањивањем нуклеарних потенцијала две силе нашле пут до два важна заједничка циља: да смање међусобно неповерење које је достигло највиши степен после окончања хладног рата пре безмало 20 година и да подстакну глобалну мобилизацију против ширења атомског наоружања које би, по обостраним стрепњама, могло да доспе у руке „разних неодговорних актера”, па и терориста.

Истовремено се слути да је смањивање нуклеарног арсенала вероватно најсимболичнији и најбезболнији чин за нову, какву-такву, нормализацију веза између САД и Русије и повећање дозе позитивног утицаја на укупну међународни сцену. Са по хиљаду атомских ракета, оне би задржале довољно моћи „и за уништавање и за међусобно обуздавање”, а уједно би себи ојачале позиције у одвраћању других, при чему се најактуелније помињу Иран и Северна Кореја, да се домогну нуклеарног оружја.

Наговештена Обамина иницијатива долази у време кад треба да почну разговори између две земље поводом истицања важности, у децембру ове године, њиховог уговора о смањивању стратешког наоружања (Старт-1) потписаног 1991. Њиме је било предвиђено, подсећа се, обострано смањивање нуклеарних глава са укупно 10.000 на 5.000, уз извесну предност САД.

Нико не би био изненађен ако би се Америка и Русија сада споразумеле да сведу своје нуклеарне потенцијале на по хиљаду атомских пројектила, позива се „Тајмс” на изјаву неименованог званичника вашингтонске администрације. По цитираном, Америка тежи обнови веза с Русијом у „традиционалном и легалном процесу узајамног смањивања наоружања”.

Неслагања између Вашингтона и Москве су, пак, дубља од одмеравања арсенала који није никад употребљен (после америчког бомбардовања јапанских градова Хирошиме и Нагасакија у августу 1945) већ је служио за „равнотежу страха”. Деле их разлике од Космета и ширења НАТО-а на земље настале из бившег СССР-а, посебно третмана Грузије и Украјине, до Бушовог пројекта, о коме се Обама још није категорично изјаснио, за постављању америчког ракетног штита у Чешкој и Пољској против претпостављених напада из Ирана, а што Русија оцењује као нову претњу својој безбедности…

Учестале су, у међувремену, акције које обе стране карактеришу као „уплитања у сопствене интересне сфере”. Руси замерају Американцима да желе да их подрију у бившим совјетским републикама, док се одавде њима пребацује маневрисање на западној хемисфери, поготову с Кубом и Венецуелом.

На делу је, рекло би се, покушај новог усаглашавања у новонасталим околностима, у којима, по овдашњим тумачењима, Русија „тежи да поврати статус велике силе”, док Америка покушава да поправи међународни имиџ нарушен низом једностраних потеза (поготову у нападу на Ирак 2003. године) и одступања од међународних норми. Приде: две силе су се нашле пред заједничким економским искушењем– Русији су опали приходи од претходно рекордно поскупелих па појефтинилих енергената, док је Америка уздрмана краховима и посртањима на Волстриту и тржишту некретнина, хипотека кредита, при чему су оба тумбања уздрмала свет.

Односи између Вашингтона и Москве нису данас пресудни по остале онолико колико су били пре пада Берлинског зида и распада СССР-а. Али, још увек су битни, поготову у одређивању– подесне и утицајне дозе општег квантитета и квалитета наоружања, па и евентуалних стратешких „трампи”…