Тортура или лечење

Како бисте описали фотографију која приказује изгладнелу и дехидрирану девојчицу, која пати од дијареје опасне по живот, и лежи везана у свом кревецу у дому за децу и омладину ометену у развоју у Кулинима. Мучење или лечење?

Реагујући на извештај Организације за заштиту права особа ометених у развоју,министар за рад и социјалну политику Расим Љајић је изјавио да ту "постоје неке тачне оцене, али да наслов извештаја није адекватан стварном стању". Дакле, проблем је у наслову, а не у чињеници да се деца у 21. веку везују за болничке кревете и да им се не пружа адекватна медицинска нега и помоћ?

Коментаришући извештај ове међународне хуманитарне организације, Љајић истиче да "наслов дезавуише намере и оптужује све оне који желе да на најхуманији начин помогну деци са посебним потребама".

Не осврћући се на чињеницу да ти "који желе да на најхуманији начин помогну деци са посебним потребама" ту исту децу везују за кревет, Љајић оптужује представнике ове међународне организације за политичку злонамерност .

Он такође истиче да је "извештај те међународне невладине организације био готово идентичан и пре две године". Да ли то говори у прилог тези да се у протекле две године ништа није променило у третману и лечењу ове деце, односно да су она била везивана и раније и да ће бити и убудуће? Јер, ако јесте, зашто министар Љајић одбија да каже шта је Министарство урадило у току протекле две године да би побољшало положај ове деце.

Љајић не негира да су они "свесни проблема", али додаје да "условљавање пријема Србије у Европску унију побољшањем положаја деце са посебним потребама не улази у сферу социјалне помоћи, подршке и хуманизма, већ су то политичке оцене".

Све може бити политичка оцена и свако има своју дефиницију мучења – почев од средњошколца који се налази у милости и немилости професора који се предомишља око пролазне оцене до – администрације председника Буша која негира оптужбе да је оно што се ради у Гвантанаму тортура. Али, за фотографије изнурене и везане деце нису криви истраживачи ове хуманитарне организације, већ особље које је задужено за бригу о добробити ових малишана.

Реакција Љајића на објављивање овог извештаја није усамљен ехо на нашој политичкој сцени. Јер, сваки пут када на адресу Србије стигне нека примедба о кршењу основних људских права људи који припадају рањивим социјалним категоријама, наши званичници реагују изјавом да је то политичка оцена. Остаје нејасно да ли је, у конкретном случају, фотографисање деце везане за болнички кревет пропуштено кроз посебну политичку бленду?

Или су их представници Организације за заштиту права особа ометених у развоју сами везали да би дочарали суровост болничког лечења у Србији?

Када су се у нашој јавности пре неколико година појавиле језиве слике из Дома за заштиту деце и омладине у Кулинама, политички креатори кампање за помоћ овим малишанима истицали су да су те језиве фотографије деце "слика и прилика Милошевићевог здравства". На листу донатора који су желели да хуманизују услове живота деце са менталним поремећајима уписале су се готово све међународне хуманитарне организације – између осталих и Уницеф, Хуманитарни биро Европске уније, Хендикеп интернешенел, Каритас, Инц....

Седам година касније, ми виђамо слике те исте деце која данас леже везана –

истини за вољу, у новим креветима, у собама са свеже окреченим зидовима, поред којих се налазе нова купатила. И слушамо циничне коментаре лекара да деца оболела од хидроцефалуса не добијају адекватну медицинску терапију, "јер ће ионако умрети". Чему је служило реновирање просторија, поправљање санитарних чворова, фарбање зидова у веселе дугине боје и куповина нових кревета? Да ли су сви напори усмерени ка побољшању животних околности ових малишана били синоним за тапацирање столица на Титанику? И илустрација тезе да "болеснике не лече зидови, већ лекари?"