Сличности и разлике ратова у Ирану и Украјини

Ова деценија 21. века у историји ће остати забележена као декада великих ратова. Скоро тачно на четврту годишњицу руске инвазије на Украјину, Сједињене Америчке Државе и Израел су напали Иран. Американци су дуго одлагали да се непосредно војно сукобе са тако озбиљном војном силом као што је Исламска Република Иран.

А на овај рат, другачији од свих других виђених после окончања глобалног сукоба 1945. године, одлучио се председник који је изборе добио обећавајући мир у Украјини за 24 сата и јавно тражио унапред, ни мање ни више, него Нобелову награду за мир. Како би је оправдао, видели смо 28. фебруара ове године када су америчке и израелске ракете и бомбе почеле да падају на Иран.

Овде налазимо прву сличност Доналда Трампа са Володимиром Зеленским, који је изборе 2019. добио обећавајући исто што и амерички председник, истичући да ће „преговарати и са црним ђаволом” ако је то цена мира. Друга сличност Трампа и Зеленског може се наћи у театралним самоувереним објавама на друштвеним мрежама и наступима на конференцијама за штампу и ту се те сличности и завршавају.

Самоуверено, истина не театрално и шеретски као Трамп, наступао је и преседник Владимир Путин током првих шест месеци Специјалне војне операције (СВО) у Украјини. У свим Путиновим и наступима осталих високих руских званичника одјекивала је флоскула „СВО иде по плану” и циљеви су „денацификација, демилитаризација Украјине и заштита права рускојезичног становништва”. Онда, након катастрофе у Харковској области, када су за само три дана изгубљени градови Балаклеја, Изјум, Купјанск и Вочланск, руски државни врх прогласио је делимичну мобилизацију. Уместо флоскуле да све иде по плану, од тадашњег министра одбране Сергеја Шојгуа чули смо: „Ми смо у рату са колективним Западом”.

И тако, рат у Украјини је ушао у пету годину. Крај му се не назире, а у преговорима о миру, који су почели доласком Трампа, Путин и његови емисари више не помињу ни денацификацију, ни демилитаризацију, нити елементарна људска права рускојезичног становништва. Колико ће бити потребно Трампу да призна реалност, да његова агресија на Иран не иде по плану, немогуће је у овом моменту проценити. Дакле, америчкој агресији на Иран са руском инвазијом на Украјину заједничко је што ни једна, ни друга операција нису имале план Б – шта даље ако се противник не сломи у „блицкригу”.

За разлику од Руса који су првог дана рата извршили смеле хеликоптерске десанте и јурнули тенковским колонама на Кијев, Американци у региону немају концентрисане снаге за копнену операцију. Курдске милиције и неке друге милитантне групације, које нису у пријатељским односима са режимом у Техерану, засада нису вољне да за рачун Американаца симулирају топовско месо, као те пристале терористичке банде ОВК 1999. на Косову и Метохији, посебно на Кошарама и Паштрику. Убиство хиљада цивила за прве две недеље напада на Иран, од чега се посебно истиче масакр девојчица и наставника у женској основној школи у Минабу, изазвали су свенародно огорчење. Дакле, хиљаде америчких ракета и бомби постигле су потпуно супротан политички ефекат, уместо да сломе – додатно су учврстиле Исламску Републику.        

Оно у чему су Американци и Израелци били успешнији од Руса у Украјини јесте обавештајно деловање, које поново заслужује највише оцене. У првим сатима агресије ликвидирали су врховног вођу који је био и симбол Исламске Републике, ајатолаха Али Хамнеија, министра одбране Амира Насирзадеха и команданта Револуционарне гарде генерала Мохамеда Пакпура. Сина наследника врховног вође Моџтабу су тешко ранили, а на мети су били и актуелни председник Масуд Пезешкијан и бивши Махмуд Ахмадинежад, заклети противник САД, последњих година у немилости ајатолаха. Покушај да се елиминише Ахмадинежад, чија је председничка кандидатура 2024. одбијена, говори нам да су Американци и Израелци циљали чак и своје потенцијалне противнике, који би због велике популарности у народу могли преузети власт у случају пада актуелног режима.

Међутим, за Американце додатни проблем представља што за разлику од претходних операција против Авганистана, Ирака, Либије, па и Сирије, у Ирану немају припремљену никакву озбиљну политичку алтернативу. Против Талибана имали су савез присталица и противника совјетске окупације из осамдесетих обједињене у Северну алијансу, у Ираку сву политичку емиграцију обједињену у Ирачки национални конгрес, а у Либији и Сирији значајне фигуре Гадафијевог и Асадовог режима. Реза Пахлави, син наследник у Исламској револуцији свргнутог шаха, пре подсећа на квислинга из југословенског партизанског филма, него на личност способну да води чак и марионетску власт.

Дакле, поред отпорности техеранског режима на бомбе и ракете, једнак проблем за Американце је што немају никакву себи наклоњену реалну политичку алтернативу. Трамп и његово окружење излаз из иранског ћорсокака мораће да пронађу најкасније до септембра. Тада креће кампања за изборе за Конгрес и трећину Сената, расписане за 3. новембар. Без опипљивих резултата у рату републиканци немају никакву шансу за успех и тиме би вероватно био опредељен исход председничких избора 2028. Ово открива кључну разлику између Трампа и Путина. Руски председник нема политичку алтернативу и до даљег може слободно наставити да ратује, док се ратни неуспех у САД плаћа изборним поразом.

Немогућност да из ваздуха сломи Исламску Републику, уз мало вероватну копнену операцију, све чешће отвара спекулације да би Трамп, ако до краја лета не постигне жељене успехе, могао да пређе црвену линију и на Техеран баци тактичку нуклеарну бомбу. Стога, многи верују да смо данас ближи нуклеарном рату него за четири године рата Русије и Украјине.           

Техеран прети Кијеву због помагања „ционистичком режиму”. Високи ирански званичник Ебрахим Азизи запретио је да је Украјина његовој земљи легитимна мета за напад јер подржава Израел. „Неуспела акција окупиране Украјине у помагању ционистичком режиму подршком дроновима чини целу територију Украјине легитимном и легалном метом за Иран, позивајући се на Члан 51 Повеље Уједињених нација”, написао је Азизи, председник иранског парламентарног Одбора за националну безбедност и спољну политику, на платформи „Икс”. Члан на који се позива односи се на самоодбрану „у случају оружаног напада на неку чланицу Уједињених нација, док Савет безбедности не предузме мере потребне за одржавање међународног мира и безбедности”, преноси Бета.