Није лако бити наставник

О немерљивом доприносу лекара у очувању физичког и менталног здравља људи и значају наставника у изграђивању образоване и моралне личности све је речено. Да ли сви актери заиста испуњавају своју улогу и да ли се она довољно цени, то је друго питање. Иако је тешко наћи узвишеније и часније занимање, данас је и само писање о наставницима тежак посао, а камоли бити наставник.

Постоји више категорија наставника. У прву спадају срећници који тумаче само један предмет (свој), раде у једној школи и имају пун фонд часова. Ма колико било чудно, таквих је најмање. Далеко су бројнији наставници-номади. Раде у четири, пет школа и једва напабирче пола норма часова. У трећој категорији су наставници који, као учитељице, тумаче три, четири предмета у више школа. Утеха им је што имају пуну норму часова.

Они су феномени, јер раде и са 20 одељења и имају више од 500 ученика. То је типичан пример формализовања наставе.

Јер, како ће наставник да оцени толики број ученика, ако тај процес подразумева познавање свакога од њих? И још неком пада на памет да скрати час на 30 минута, а овим наставницима био би кратак и час од 60 минута. Постоје и наставници стручних предмета, али их не издвајам у посебну категорију јер су примљени на мањи фонд часова, будући да им матична организација није школа (лекари, инжењери...).

У четвртој, затуреној категорији су незапослени наставници. Кукамо што нико неће да студира на наставничким факултетима. Где су, колико је оних који су завршили студије? У мом непосредном комшилуку младић, професор географије, са просечном оценом већом од деветке, годинама чека да га негде ангажују макар један месец. Познајем наставницу која 18 година чека на прво запослење.

Жалићемо за временом када смо присуство наставника осећали на сваком месту и после завршеног школовања, као што осећамо светлост и топлоту Сунца и у хладу. А колико је и зашто данас тешко и мучно писати о просветарима, најбоље говори следећи пример: ТВ репортер на улици анкетира пролазнике да ли су за то да се и у Србији забрани уношење мобилних телефона на час.

Један родитељ правда своје оштро противљење забрани на следећи начин: Можда ће деца на часу бити за нијансу мирнија без телефона, али ће им у великој мери бити ускраћено дружење. Зар школски час служи за дружење? Где смо то затурили и из подсвести избрисали и наставника и учење?

Радомир Јовановић,

Жича