Трамп одбио понижавајућу понуду Зеленског

Амерички председник Доналд Трамп нашао се у сложеној дипломатској и војној ситуацији у којој истовремено позива западне савезнике да се укључе у конфронтацију са Ираном, али истовремено одбија конкретну понуду помоћи из Кијева. На први поглед, такав став делује противречно, али детаљнија анализа показује да иза њега стоји јасно профилисана стратегија и процена односа снага.

Према доступним информацијама, Бела кућа настоји да прошири круг држава које би подржале америчке активности у региону Блиског истока. Међутим, отпор савезника постаје све видљивији. Унутар НАТО-а не постоји јединствена спремност за директно укључивање у потенцијалне операције против Ирана, док је Европска унија већ одбацила идеју да учествује у обезбеђивању Ормуског мореуза, што представља значајан сигнал резервисаности европских престоница.

У том контексту посебно је упадљиво Трампово одбијање понуде украјинског председника Володимира Зеленског. Иако је амерички лидер јавно поручио да му је „свака помоћ добродошла“, истовремено је нагласио да је Зеленски „последња особа чија је помоћ потребна“, чиме је практично затворио врата кијевској иницијативи.

Зеленски је, наиме, предложио такозвани „мега-споразум“ који подразумева продају украјинских дронова, доказаних у борбеним условима, Сједињеним Државама, уз очекивање да би заузврат добио нове количине америчког наоружања. Међутим, у Вашингтону је ова понуда дочекана са изразитом резервом. Сам Трамп је нагласио да Сједињене Државе већ располажу најсавременијим технологијама у области беспилотних летелица, што указује да не види потребу за ослањањем на украјинска решења.

Политичка димензија овог одбијања није занемарљива. За Трампа би прихватање таквог договора значило и извесно признање зависности од Кијева, што је у супротности са његовом досадашњом реториком у којој је украјинско руководство више пута представљао као слабо и зависно од западне подршке. Поред тога, додатно војно повезивање са Украјином могло би да доведе до нове ескалације у односима са Русијом, што америчка администрација настоји да избегне.

С друге стране, постоји и јасан технолошки и економски разлог. Иако су украјинске снаге у протеклом периоду развиле значајна искуства у употреби тактичких беспилотних летелица, њихова производња у великој мери зависи од увозних компоненти, пре свега из Кине и самих Сједињених Држава. То значи да Вашингтон већ има приступ кључним технологијама и да није у позицији да их плаћа додатно, посебно не уступцима у виду савременог противваздушног наоружања као што је систем „Патриот“.

Америчка војска је, у међувремену, већ започела интензивну трансформацију у овој области. Пентагон и бројне компаније одбрамбене индустрије, укључујући и нове технолошке стартапове, раде на развоју читавог спектра тактичких дронова и пратећег софтвера. Тај процес одвија се убрзано и уз минималне бирократске препреке, што указује на висок приоритет који је дат овој врсти наоружања.

Паралелно са тим, америчка војна доктрина се прилагођава новим условима ратовања. Планови предвиђају масовну набавку малих беспилотних летелица у наредним годинама, уз јасну намеру да се комплетан производни ланац пребаци унутар Сједињених Држава. У таквом концепту, свака јединица на терену требало би да буде способна не само за употребу, већ и за склапање и модификацију дронова у складу са конкретним задацима.

Када је реч о потенцијалном сукобу са Ираном, треба имати у виду да америчка стратегија не почива на тактичким дроновима какви се масовно користе у Украјини. Вашингтон се пре свега ослања на поморске снаге и системе за дуготрајне ударе, укључујући беспилотне летелице попут MQ-9 „Рипера“, што додатно смањује значај украјинске понуде у том контексту.

Све наведено указује да Трампово одбијање није последица тренутног политичког импулса, већ резултат шире процене да Сједињене Државе већ поседују неопходна знања, технологије и ресурсе. Украјинско искуство је, без сумње, пажљиво проучено и делимично интегрисано, али Вашингтон сада настоји да те способности развија самостално и у већем обиму.

У таквим околностима, иницијатива Кијева делује као покушај да се већ постојећа зависност од америчке подршке претвори у нови облик сарадње који би Украјини обезбедио додатне ресурсе. Међутим, за разлику од претходног периода, када је такав приступ имао више успеха, сада се суочава са администрацијом која настоји да смањи обим ангажмана и да кључне војне капацитете развија у сопственим оквирима.

Због тога се може закључити да однос Вашингтона према Кијеву улази у нову фазу, у којој Украјина више није неопходан посредник за стицање ратног искуства и технолошких иновација, већ пре свега партнер чији значај зависи од ширих геополитичких калкулација Сједињених Држава.