Неутрална држава, а најспремнија за нуклеарни напад
У срцу Европе, међу планинским врховима и мирним језерима, Швајцарска крије нешто што многи сматрају остатком Хладног рата, али што данас, више него икад, добија на актуелности. Реч је о мрежи бункера и склоништа која покрива готово сваки кутак земље и омогућава да практично сваки становник има место за заштиту у случају нуклеарног напада.
Идеја се родила још 1963. године, када је швајцарски федерални закон о цивилној заштити поставио обавезу да сви грађани имају приступ склоништу, било у сопственим домовима или у јавним објектима у близини. Временом је тако настала мрежа од више од 370.000 склоништа, која има капацитет од око 9,3 милиона места, што по бројности надмашује број Швајцараца, којих ова земља у срцу Алпа има око 8,8 милиона.
За разлику од већине земаља, где су цивилни бункери реткост или симбол прошлих сукоба, у малој, неутралној држави у срцу континента, они су део свакодневног живота, па свака нова зграда мора да има и склониште, уколико је то могуће. Швајцарска је једина земља на планети која има бункере довољно снажне да у случају нуклеарне катастрoфе заштите сваког становника, што је феномен који интригира и збуњује чак и њене суседе, пише Гардијан.
У мирнодопским периодима склоништа се користе као подруми, складишта или места за одлагање вина, али у свакој секунди могу да буду активирани и претворени у сигурно уточиште. Током 1990‑их, када су тензије хладног рата спласнуле, склоништа су повремено коришћена за paintball, пробе музичких група или друштвене догађаје.
Цивилна заштита из времена Хладног рата
Иза ове мреже, која понекад делује као реликт прошлости, крије се дубоко укорењена филозофија цивилне одбране. Швајцарска је током историје 20. века, била окружена сукобима у време Другог светског рата и потом суочена са нуклеарном претњом из времена Хладног рата, што је утицало на развој културе спремности, која је постала саставни део идентитета нације.
Према историчарима, идеја „тоталне одбране” није се односила само на војну моћ, већ и на цивилну заштиту, као начин да држава очува свој суверенитет, федерализам и неутралност, чак и у најтежим сценаријима, пише британски лист.
Један од најпознатијих примера те масивне структуре јесте Sonnenberg бункер код Луцерна, некада једно од највећих цивилних склоништа на свету. Изграђен током 1970‑их, могао је да прими до 20.000 људи. Током времена, његов номинални капацитет је смањен из логистичких разлога и због пораста трошкова, али је и даље остао симбол швајцарске амбиције да се припреми за катастрофу.
Преживљавање непосредне опасности
Питање које многи постављају јесте да ли би овај систем заиста функционисао у практчном сценарију нуклеарног напада? Критичари указују на низ изазова: логистичке тешкоће у смештању милиона људи под земљу, психолошки терет живота у скученом простору, транспорт старијих или болесних цивила до склоништа, као и то што ниједан бункер не може да издржи директан удар атомске бомбе.
Стручњаци, ипак, указују да сврха ових бункера није да се преживи рат у најекстремнијем смислу, већ да пруже шансу за преживљавање непосредних последица, радијације, нуклеарне прашине и хемијских опасности, док се опасност не смири.
Многи бункери налазе се у подрумима стамбених зграда, приватних кућа, школа или јавних објеката, а они који нису у непосредној близини стамбених јединица, функционишу као заједничка склоништа.
Изграђени су да пруже заштиту од радијације, хемијских и биолошких претњи, као и ударних таласа. Њихове челичне и армирано-бетонске конструкције, вентилациони системи са специјалним филтерима и основне залихе хране и воде омогућавају да људи преживе неколико дана испод земље док се опасност не смири.
Перцепција бункера у јавном мњењу није увек била позитивна. Током 1970‑их и 1980‑их, раднички и мировни покрети су критиковали трошкове и сврсисходност оваквих улагања, као и питање да ли цивилна заштита заиста може да спречи нуклеарне катастрофе.
Ипак, последње глобалне кризе промениле су перцепцију и окорелих скептика. Многи више не гледају на склоништа као на „сувишне реликте прошлости”, већ као важну инфраструктуру цивилне безбедности, систем који не постоји само на папиру, већ је видљив (и скривен) свуда, од швајцарских Алпа до подземних ходника градова, закључује Гардијан.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
