Стратешка тврђава у степи

У светској дипломатији постоје посете које су тек протоколарна кореографија, и оне суштински важне. Боравак председника Србије Александра Вучића у Астани (Казахстан) несумњиво припада овој другој, ређој категорији. Док се стара архитектура европске безбедности урушава пред нашим очима, Београд је у непрегледним степама централне Азије потражио и, чини се, пронашао стратешко упориште које спаја хладни економски прагматизам с политичким разумевањем. 
Симболика овог савезништва запечаћена је гестом који у дипломатији Истока вреди више од хиљаду потписа. У раскошном амбијенту председничке палате Ак Орда, председник Казахстана Касим-Жомарт Токајев одликовао је српског председника Александра Вучића највишим државним признањем, Орденом Златног орла (Алтин Киран). У свету у којем се лојалност често мери интересом тренутка, орден на грудима српског председника сведочи о партнерству које се гради на дубоком, стратешком уважавању двеју држава које љубоморно чувају своју неутралност.
Економска димензија ове посете, потврђена кроз Бизнис форум, открила је фасцинантну комплементарност наших привреда. Казахстан је пољопривредни џин с више од две стотине милиона хектара обрадиве земље и амбицијом да постане глобални гарант прехрамбене сигурности. Док Астана нуди пространства, Србија може бити технолошки ментор (семенски материјал, врхунска генетика у сточарству и воћарству, итд). Разговори о заједничким подухватима у прехрамбеној индустрији и преради меса и млека значе да српско знање може да „оплођава” казашку земљу за трећа тржишта, док ми добијамо сигуран приступ сировинама без царинских баријера. У ери у којој храна постаје стратешко оружје подједнако важно као и енергенти, овај савез српске науке и казашких ресурса постаје наша заједничка полиса осигурања за деценије које долазе. 
Територија Казахстана је као својеврсни трезор планете, који садржи готово читаву Мендељејевљеву таблицу – од нафте и гаса до критичних сировина, попут литијума, бакра и уранијума, неопходних за модерну индустрију и зелену транзицију. За Србију, то би донело преко потребну диверсификацију и енергетску аутономију. Но, кључна реч овде је логистика. Астана је централни чвор „Средњег коридора”, транспортне артерије која спаја Кину и Европу, мудро заобилазећи тренутна конфликтна жаришта на северу и југу. Ако се Србија позиционира као кључни дистрибутивни и логистички центар за казахстанске ресурсе на Балкану, наша преговарачка позиција према великим центрима моћи, укључујући и Брисел, постаје неупоредиво снажнија. То није пуко „балансирање” између Истока и Запада, већ активна изградња сопствене, суверене платформе у срцу најважнијег логистичког пројекта 21. века.
Оно што ме као посматрача посебно интригира у овом савезништву јесте фокус Казахстана на људски капитал и образовање. Позив тамошњим експертима да пренесу искуства у сфери дигиталне управе представља директно признање реформском замаху Астане. Казахстан је кроз државни програм Булашак одшколовао више од 15.000 младих стручњака на Харварду, Оксфорду и МИТ-у, уз обавезу повратка и рада у отаџбини. Њихова е-управа данас се сврстава међу најнапредније у свету, пружајући грађанима стотине услуга путем паметних телефона. Док се Србија бори против изазова „одлива мозгова”, казашки рецепт показује како држава може да инвестира у своју елиту тако да она постане мотор унутрашње модернизације. Ова врста „интелектуалног увоза” могла би да буде пресудна за трансформацију српске јавне администрације у модеран, ефикасан дигитални сервис.
Председник Казахстана Касим-Жомарт Токајев, човек је филигранског дипломатског образовања и дубоког познавања међународних прилика, те је зато сусрет с председником Србије одисао тоном који превазилази сувопарне меморандуме. Домаћин је, описујући природу овог односа, посегнуо за казашком народном мудрошћу, подсетивши да је „добар пријатељ као тврђава у коју се можеш склонити”. Овај цитат најбоље дефинише нову српску спољну политику:у свету неизвесности, имати пријатеља који контролише срце Евроазије за Србију представља гаранцију да неће остати на маргини нових економских токова. Посебан акценат стављен је на сарадњу у области одбране и безбедности. Договор о сарадњи специјалних јединица и жеља да казашки инструктори, с искуством у очувању стабилности у комплексном централноазијском окружењу, обучавају наше јединице, говори о екстремно високом степену поверења. То је савез суверених држава које не желе да бирају стране у туђим ратовима, већ желе да сарађују на бази обостраног интереса и очувања мира. 
Из казашке степе делегација Србије вратила се не само с обећањима, већ с мапом пута на којем се суверенитет не брани само реториком, већ у школским клупама, војним полигонима и на трасама интерконтиненталних коридора. Изградња ове „стратешке тврђаве” у срцу Азије показује да српска дипломатија више не чека готова решења, већ их активно и храбро тражи тамо где се рађа нови мултиполарни свет. Астана и Београд, иако физички удаљени хиљадама километара, данас су ближи него икада, повезани визијом о развоју и слободи као јединим темељима модерне државе. 
*Специјалиста политиколог 
за међународне односе

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа