Напад није срамота, већ део болести

Ена Стоилков, Удружење особа оболелих од епилепсије

Када се говори о епилепсији, људима су прва асоцијација грчење и неконтролисани дрхтаји тела, пена која се појављује на устима и губитак свести. Међутим, стварност је много комплекснија од ове слике и то најбоље знају људи који живе са овом болешћу.

Епилепсија је болест мозга. Заправо је скуп неуролошких поремећаја у мозгу који се манифестују кроз епилептичне нападе. Ови напади нису исти код свих са овим обољењем. Варирају од краткотрајног загледања у једну тачку (ансанс), до великих напада (конвулзије).

Многи се плаше кад виде како изгледа напад, али епилепсија није заразна болест, нити је вид менталне ретардације. Лечи се антиепилептицима, а у неким случајевима је могућ (потребан) и хируршки захват. Узроци ове болести могу бити разни, од генетских, преко одређених инфекција, до оштећења мозга као што су мождани удар, тумор или повреда главе. Оболелима теже од дијагнозе и саме болести заправо пада друштвена стигма. Напад није срамота, већ је део болести и захтева помоћ околине. Ако особа која се нађе ту у тренутку напада није стручна, потребно је да одмах обавести Хитну помоћ. Може помоћи и тако што ће се потрудити да окрене особу у епи-нападу на бок, како би се омогућило несметано дисање, постави јој нешто меко испод главе и склони све оштре предмете из непосредне близине. Никако не треба да покушава да јој отвори уста на силу нити да ставља било који предмет међу зубе, јер то може само да јој штети.

Циљ нашег друштва треба да буде да што више људи упутимо у саму помоћ особама оболелима, како од епилепсије, тако и од других болести. Самим разумевањем процеса који се дешавају у мозгу, помажемо и деци и људима оболелим од епилепсије да живе без страха од осуде и да лакше прихвате своју болест, као и да се лече на време и правом терапијом.

Дијагноза било које болести је само једна „реч” у нечијој биографији, а не цела прича и живот саме особе.

Ја сам епилепсију добила са 20 година од ударца у главу. Напади нису кренули одмах, већ након неког времена. Јако дуго ми је требало да схватим шта се дешава са мном и откријем од чега болујем. Захвална сам првенствено свом доктору који је успоставио моју дијагнозу, али исто тако и свом психијатру, жени која ми је помогла да прихватим здравствени проблем и изборим се са депресијом која ме је на почетку обузела. Страх од непознатог, хиљаду негативних мисли, оно чувено питање „Зашто баш ја?”, питање на које одговор никада нисам добила. Обратите се психијатру ако осетите потребу, не бежите од лекара који лече душу.

Након напада нисте свесни шта се заправо догодило, осећате се малаксало, исцрпљено и дезоријентисано. Често имате болове у мишићима (од јаких трзаја), јаку главобољу, а могућа је и привремена немогућност говора. Опоравак траје од неколико минута до неколико сати, а понекад и дуже, зависи од типа и интензитета напада. Уз физички умор, ту је и психички аспект. Потребно је пуно снаге да се поново покренете и прихватите да сте ограничени у неким стварима.

Ја имам срећу што сам окружена људима који ме воле и разумеју моју болест и велика су ми подршка, заиста сам им захвална на томе. Наравно, било је на почетку моје борбе и ружних коментара који су ме погађали, али више не. Ја сам успела, изборила сам се, прихватила, сада сам ту да будем другима ветар у леђа. Данас имам и снове и жеље, волим дружење, пливање, волим да се смејем и још пуно тога желим да постигнем у животу… Надам се да ћу се ускоро остварити и у улози мајке. Прихватила сам потпуно своју болест, причам о њој у жељи и нади да допрем и до оних који крију да су болесни и повлаче се у себе.

Светски дан оболелих од епилепсије се обележава 26. марта сваке године. Испред Удружења особа које болују од епилепсије позивам људе де нам се у што већем броју придруже ове године у Ћуприји, да заједничким снагама разбијемо предрасуде.

Ми нисмо ништа другачији од других, само је наш свет обојен љубичастом бојом…