Разборитост

Антонићев одговор на моје примедбе да пише да би вређао почиње овако: „Владимир Глигоров спада у пристојније и разборитије представнике тзв. друге Србије”. Он оставља читаоцима (нећу више помињати уреднике „Политике”) да се питају на основу чега сам ја пристојнији и разборитији? И када сам ја то био непристојан и неразборит? Како се ништа о томе више не каже, сврха те реченице јесте једноставно да се нешто увредљиво каже о мени и о (из неког разлога сада такозваној) другој Србији. Дакле, Антонић не може ни да крене да пише текст а да нема нешто лично да каже.

Остатак одговора је посвећен сличном циљу. Најпре се каже да је реакција припадника „друге Србије” на напад – ваља водити рачуна да је стварни напад постојао и да није измишљен – на „Пешчаник” „помало параноидна”, да би се потом рекло да је то била превише блага карактеризација те реакције – што значи да је била заиста параноидна, дакле веома слична параноји, што ће рећи параноична. Будући да, опет да подсетим, напад није измишљен, рећи да је реакција параноидна је једноставно увредљиво. Може бити да они који су жртве напада греше у процени о томе ко стоји иза тих напада, али то свакако није ни параноидно нити параноично.

Које доказе износи Антонић да државне власти нису умешане у овај напад? Исте оне које износи да сам ја разборитији од других (али не и разборит): сопствено мишљење. И ништа више. Ово није никакав изузетак. Овако Антонић пише из недеље у недељу и из године у годину. Као што смо видели, практично од прве реченице.

У одговору је Антонић одустао да одговори на примедбу о томе зашто је недемократски носиоце власти сматрати одговорним за безбедност грађана, чак и ако су ти грађани тек нешто разборитији од других или су чак неразборити припадници „тзв. друге Србије“? Не само он него су и други коментатори сматрали да је управо сада час да подуче неразборите да нису они неке „свете краве“ па да не може њихова безбедност да буде угрожена. Да ли је Антонић решио да не брани више тај део свог првобитног текста, не знам. Но, важно је да се не заборави о чему је ту била реч.

Антонић већ дуже време „неразборите“ карактерише као екстремисте и подучава их о томе шта је демократија и зашто су они против ње. Оно што је написао у тексту који сам критиковао само је сажетак тих његових тврдњи. Има смисла, мислим, поновити једну ствар која је од значаја за овај конкретан случај. Наиме, није нимало а ни никако параноидно или параноично позивати носиоце власти на одговорност ако је угрожена било чија безбедност, а посебно ако је непосредно угрожена безбедност критичара истих тих носилаца власти, посебно тиме што им је насилним чином ускраћено право на слободно изражавање. Не знам шта је фундаменталније од тога када је реч о демократији и о демократском односу између грађана и, на пример, демократски изабраног председника државе? У основи демократије је слобода мисли и изражавања. Па је и природно ценити не само успешност изабраних носилаца власти по томе колика је безбедност, на пример, новинара, већ и позивати их на одговорност уколико се те слободе крше.

И на крају кључни аргумент: одговорност је утолико већа уколико је угрожавање безбедности систематско. Дакле, ако је одређена група, рецимо „тзв. друга Србија“ или уреднице и сарадници „Пешчаника“, ако су они систематски изложени нападима или су њима изложени више од других, сасвим је на месту сумња да они чија је дужност да се старају о безбедности свих систематски брину мање о безбедности ове групе људи. Будући да није реч о нечему интелектуално компликованом, а и имајући у виду богато искуство Србије да се систематски нападају они који нису довољно ово или оно (рецимо, разборити, патриоте, не припадају „првој Србији” или нису довољно национално чисти), дакле имајући то богато и ружно искуство у виду, сасвим је на месту сумња да су власти у Србији у најмању руку пристрасне када је реч о старању за безбедност појединих грађана Србије. Није „помало параноидно“ бити тога свестан. Веома је увредљиво оне који су тога свесни, то осећају на својој кожи и против тога се буне називати параноидним или склоним параноји или чак само недовољно разборитим.

економиста