Брилијантан ум који је ишао испред времена

„О мртвима све најбоље”, каже позната латинска изрека. Конвенционално гледано, требало би бити тако. Ипак, неки су за живота оставили толико зла и злодела за собом да је тешко то поштовати. Међутим, када говоримо о Владимиру Глигорову, управо је супротно. Рећи о њему све најбоље није довољно и не може надокнадити празнину која остаје за њим.

Погрешно је мислити да само народи и нације имају своју историју. Имају је и породице и појединци. Породица Глигоров је из македонског Штипа, одакле су корени Владимирове мајке Наде, и његовог оца, Кире, познатог југословенског и македонског политичара, због чије је службе породица Глигоров скоро пола столећа провела у Београду, где је Владо одрастао и формирао се као личност.

Изузетно скроман и једноставан, од облачења до понашања, није се никад крио иза оца, нити китио његовим успесима. Напротив, од самог почетка профилисао се као свој, препознатљив и оригиналан аутор, са јасним политичким идентитетом либералног демократе. Знам да је овај суд, као и сваки који носи лични печат, субјективан, али потпуно стојим иза својих речи: Владо је био најјачи интелектуалац са простора бивше Југославије којег сам упознао. Бриљантан ум који се по познавању историје, социологије, економије, филозофије и политике могао мерити на светском нивоу. Његов поглед на свет био је кристално јасан и конзистентан. Био је убеђени демократа и противник национализма било које врсте. За њега је и „национално питање” било питање демократије.

Још у студентским данима био је пун идеја, иницијатива и активно се односио према политици, анализирајући је темељно, али избегавајући да се оперативно бави њом. Написао је, у другој половини шездесетих година, Програм Савеза студената Југославије, у којем је дословно стајало „да политички плурализам разуме као вишепартијски систем”. То је изазвало невиђену буру у партијском врху Савеза комуниста Југославије, којем је припадао и његов отац. Епилог: Савез студената је угашен као организација. Кад су се национализми разбуктали у Југославији, писао је да ће се заједничка држава распасти уколико се не уведе права демократија без остатка.

Пун знања и аутентичних идеја, увек је ишао испред времена. Тако је било и приликом формирања Демократске странке у Србији. Владо је био један од главних аутора тог програма, али се брзо одрекао свега, јер је говорио да „демократско није исто што и национално”, држећи се свог кључног принципа да демократија и слобода иду подруку. Ту нема места за било шта друго.

Бавио се целог живота нашим регионом и стекао репутацију врсног аналитичара широм Европе и САД. Није подлегао искушењу да буде било чији „навијач”, оставши беспрекорни и оштроумни аналитичар.

Када умру велики умови, сви се отимају око њих. Природна реакција људи. Немци и Аустријанци се отимају око Бетовена и Гетеа, али не и око Хитлера. Овде и сада ћу бранити Владу, пошто знам како је мислио, од покушаја да га било ко, било где својата. Он је био Македонац, и по пореклу и по осећањима. Целог живота смо разговарали на македонском. Али је био и остао Београђанин, због оног Београда у којем смо заједно живели и због своје космополитске отворености. Уосталом, провео је више од тридесет година у Бечу и Паризу, два европска центра културе и уметности у којима се прави интелектуалци осећају као риба у води. Свет нема граница у главама оних људи попут Владе, људи чији интелект превазилази све врсте ограничења.

Нема часописа или новина у Београду – од „Идеја”, „Гледишта” до „НИН-а”, „Данаса” и, разуме се, „Политике” – где Владо није оставио велике трагове. Наравно, и у медијима Скопља, Подгорице, Сарајева, Загреба и Љубљане.

Његов непресушни интелектуални опус није га спречавао да буде брижан син и отац. Толико је волео своју мајку да је кћери дао њено име, а син носи његово. Ако је тачно да је „nomen est omen”, онда Владимир јуниор јесте нека врсте његове инкарнације. Надица и Владо су одрасли уз оца који је био велики у сваком погледу. Нека се њиме вечно поносе, као и сви ми који смо имали ту привилегију да га познајемо, да од њега учимо и налазимо инспирацију у његовом јединственом духу.

Поклон пред Владимиром Глигоровим, грађанином света.
(Аутор је академик, бивши председник Генералне скупштине УН)