Немачко удаљавање од немачког папе

„Ми смо папа”, био је наслов преко целе прве стране (април 2005) немачког „Билда” поводом избора кардинала Јозефа Рацингера за новог поглавара Католичке цркве. Сада, непуне четири године касније, расположење у Немачкој према немачком папи Бенедикту Шеснаестом сасвим је другачије. Поглавар Католичке цркве је на удару жестоких осуда, а поједини критичари – попут ТВ водитеља и бившег потпредседника Централног савета Јевреја у Немачкој Михела Фридмана – себи дају чак слободу да за папу кажу да је лажов.

Конкретан повод за тако драстично немачко удаљавање од немачког папе јесте скандал изазван одлуком Бенедикта Шеснаестогда рехабилитује бискупа Ричарда Вилијамсона, познатог по антисемитским ставовима и негирању холокауста. Утисак је, међутим, да је то само врх леденог брега и да постоје и други, знатно озбиљнији, разлози који су допринели урушавању папиног угледа.

Неумесна одбрана

Католичкој цркви у Немачкој никако не цветају руже. Не због тога што су ђаво и зло „освојили” Немце већ зато што, како пише дневник „Зидојче цајтунг”, „Црква, папа и црквени великодостојници не разумеју да се налазе у 21. веку. Зато што критику најчешће тумаче као напад, а друштвене промене описују као морални пад”.

Још у време избора за поглавара Католичке цркве кардинал Јозеф Рацингер описиван је као конзервативни великодостојник. Сада се, међу најразличитијим детаљима у вези са скандалом „Вилијамсон”, открива да је БенедиктШеснаестиодмах после избора почео да припрема терен за приближавање Католичке цркве и ултраконзервативног братства Св. Пије Десети. Ово приближавање „крунисано ” је папином одлуком о рехабилитацији четворице бискупа из редова поменутог братства, међу којима је најспорнији Ричард Вилијамсон.

Покушавајући да се одбрани од жестоких напада због поменуте одлуке, Ватикан је, између осталог, саопштио да је папа донео одлуку о рехабилитацији бискупа Вилијамсона не знајући за његов интервју шведској телевизији (21. јануар 2009) у којем је отворено негирао постојање гасних комора за ликвидацију Јевреја у нацистичкој Немачкој. Таква одбрана делује заиста неумесно када се зна да то није било први пут да се бискуп Вилијамсон у јавности бави негирањем холокауста.

Уосталом, поменути бискуп је познат и по другим више него проблематичним изјавама. Вилијамсон је посебно волео да се бави лепшим полом па је остао упамћен по покличу да жене не треба да носе панталоне али ни да студирају.

И онда не чуди зашто се можда и већи део Немачке пита како такав, најекстремнији конзервативац којем је, како закључују неки медији, „пре место међу талибанима него у Католичкој цркви” може бити по укусу Ватикана.

Два немачка табора

Афера „Вилијамсон” снажно је потресла Немачку која се одмах поделила на два табора: критичаре и бранитеље Бенедикта Шеснаестог. Тема је била толико привлачна да се у расправу укључила и канцеларка Ангела Меркел, што је изазвало и додатне политичке неспоразуме.

Ангела Меркел је, наиме, не само канцелар већ и лидер Хрићанско-демократске уније (ЦДУ), странке која, како њено име потврђује, носи снажан демохришћански печат. Политичка посестрима ЦДУ, баварска Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) одмах је после „пуцања” афере похитала у помоћ немачком папи да би се, затим, оштрица њене критике усмерила и на канцеларку. Слично је реаговао и Ватикан одакле стижу, додуше незваничне, информације да се папа веома наљутио на Меркелову.

Да је у Немачкој већ дуже време тињало незадовољство због деловања Бенедикта Шеснаестог,најлакше је уочити у медијима. Афера је добила огроман публицитет, а папини „адвокати” нису имали повлашћени положај. Отворена је својеврсна национална расправа о положају и улози Католичке цркве у којој није поштеђен ни њен поглавар. Појавила су се озбиљна подсећања на неке раније гафове Бенедикта Шеснаестог, међу којима је најпознатији онај направљен у говору 12. септембра 2006. у Регензбургу, после чега је уследила лавина протеста у муслиманском свету.

Они најрадикалнији папини противници кренули су и да истражују да ли поглавар Католичке цркве због грешака, попут афере „Вилијамсон”, може да буде смењен. Канонски одговор био је за њих разочаравајући: папа је несмењив.