Nemačko udaljavanje od nemačkog pape

„Mi smo papa”, bio je naslov preko cele prve strane (april 2005) nemačkog „Bilda” povodom izbora kardinala Jozefa Racingera za novog poglavara Katoličke crkve. Sada, nepune četiri godine kasnije, raspoloženje u Nemačkoj prema nemačkom papi Benediktu Šesnaestom sasvim je drugačije. Poglavar Katoličke crkve je na udaru žestokih osuda, a pojedini kritičari – poput TV voditelja i bivšeg potpredsednika Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj Mihela Fridmana – sebi daju čak slobodu da za papu kažu da je lažov.

Konkretan povod za tako drastično nemačko udaljavanje od nemačkog pape jeste skandal izazvan odlukom Benedikta Šesnaestogda rehabilituje biskupa Ričarda Vilijamsona, poznatog po antisemitskim stavovima i negiranju holokausta. Utisak je, međutim, da je to samo vrh ledenog brega i da postoje i drugi, znatno ozbiljniji, razlozi koji su doprineli urušavanju papinog ugleda.

Neumesna odbrana

Katoličkoj crkvi u Nemačkoj nikako ne cvetaju ruže. Ne zbog toga što su đavo i zlo „osvojili” Nemce već zato što, kako piše dnevnik „Zidojče cajtung”, „Crkva, papa i crkveni velikodostojnici ne razumeju da se nalaze u 21. veku. Zato što kritiku najčešće tumače kao napad, a društvene promene opisuju kao moralni pad”.

Još u vreme izbora za poglavara Katoličke crkve kardinal Jozef Racinger opisivan je kao konzervativni velikodostojnik. Sada se, među najrazličitijim detaljima u vezi sa skandalom „Vilijamson”, otkriva da je BenediktŠesnaestiodmah posle izbora počeo da priprema teren za približavanje Katoličke crkve i ultrakonzervativnog bratstva Sv. Pije Deseti. Ovo približavanje „krunisano ” je papinom odlukom o rehabilitaciji četvorice biskupa iz redova pomenutog bratstva, među kojima je najsporniji Ričard Vilijamson.

Pokušavajući da se odbrani od žestokih napada zbog pomenute odluke, Vatikan je, između ostalog, saopštio da je papa doneo odluku o rehabilitaciji biskupa Vilijamsona ne znajući za njegov intervju švedskoj televiziji (21. januar 2009) u kojem je otvoreno negirao postojanje gasnih komora za likvidaciju Jevreja u nacističkoj Nemačkoj. Takva odbrana deluje zaista neumesno kada se zna da to nije bilo prvi put da se biskup Vilijamson u javnosti bavi negiranjem holokausta.

Uostalom, pomenuti biskup je poznat i po drugim više nego problematičnim izjavama. Vilijamson je posebno voleo da se bavi lepšim polom pa je ostao upamćen po pokliču da žene ne treba da nose pantalone ali ni da studiraju.

I onda ne čudi zašto se možda i veći deo Nemačke pita kako takav, najekstremniji konzervativac kojem je, kako zaključuju neki mediji, „pre mesto među talibanima nego u Katoličkoj crkvi” može biti po ukusu Vatikana.

Dva nemačka tabora

Afera „Vilijamson” snažno je potresla Nemačku koja se odmah podelila na dva tabora: kritičare i branitelje Benedikta Šesnaestog. Tema je bila toliko privlačna da se u raspravu uključila i kancelarka Angela Merkel, što je izazvalo i dodatne političke nesporazume.

Angela Merkel je, naime, ne samo kancelar već i lider Hrićansko-demokratske unije (CDU), stranke koja, kako njeno ime potvrđuje, nosi snažan demohrišćanski pečat. Politička posestrima CDU, bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU) odmah je posle „pucanja” afere pohitala u pomoć nemačkom papi da bi se, zatim, oštrica njene kritike usmerila i na kancelarku. Slično je reagovao i Vatikan odakle stižu, doduše nezvanične, informacije da se papa veoma naljutio na Merkelovu.

Da je u Nemačkoj već duže vreme tinjalo nezadovoljstvo zbog delovanja Benedikta Šesnaestog,najlakše je uočiti u medijima. Afera je dobila ogroman publicitet, a papini „advokati” nisu imali povlašćeni položaj. Otvorena je svojevrsna nacionalna rasprava o položaju i ulozi Katoličke crkve u kojoj nije pošteđen ni njen poglavar. Pojavila su se ozbiljna podsećanja na neke ranije gafove Benedikta Šesnaestog, među kojima je najpoznatiji onaj napravljen u govoru 12. septembra 2006. u Regenzburgu, posle čega je usledila lavina protesta u muslimanskom svetu.

Oni najradikalniji papini protivnici krenuli su i da istražuju da li poglavar Katoličke crkve zbog grešaka, poput afere „Vilijamson”, može da bude smenjen. Kanonski odgovor bio je za njih razočaravajući: papa je nesmenjiv.