Мученици и паћеници

Мучеништво је у корену наше цивилизације. Муке и жртва Исусова зарад спасења људског рода и победе над смрћу представљају праузор који је надахнуо касније хришћане и читаву европску цивилизацију. У српској култури мучеништво има посебно место које се огледа у Косовском миту. Мученици попут Светог кнеза Лазара постали су симбол националног идентитета. Повлачење преко Албаније у Првом светском рату учинило је да читав народ постане колективни мученик који се жртвовао за спас своје отаџбине и њено васкрсење. Страдања Срба током Другог светског рата на територији НДХ само зато што су Срби, колико год да су прикривана, само су појачала тај култ. 
Заправо, у читавој нашој историји култ мучеништва има истакнуто место, па су наши људи осетљиви на патње и страдања појединаца и група који се жртвују за више идеале. Зато не чуди да се овај мотив користи у дневнополитичкој борби као моћно мобилизацијско средство. Тако, на пример, од самог почетка протеста у децембру 2024. истицано је мучеништво студената који босоноги спавају у ходницима факултета и интелектуалаца који су из својих лигештула и дуборезом обрађених наслоњача устали против диктаторског режима који „терорише” и „убија” своје политичке противнике. 
Прича о „нашој деци” која жртвују знање, а нарочито памет, за боље и праведније друштво систематски је потхрањивана од првог дана блокада и студентских маршева. Паралелно с тим свакодневно се с друштвених мрежа и разних медија шири фама о бруталности полиције над мирним грађанима и студентима који су жртве „фашистичког режима”. Новинари који, попут раних хришћана, себе воле да представе као мученике који страдају због сведочења истине, дају себи посебно место у том наративу. Зато га распламсавају, јер што је непријатељ страшнији и бруталнији, то су мучеништво и лични подвиг већи. 
Не треба бити посебно проницљив па уочити да се таква стратегија у знатној мери темељи на два кључна елемента мучеништва – жртви и борби за морални принцип. У мучеништву су жртва и виши циљ нераздвојно повезани. Стално инсистирање на личним и колективним жртвама, односно страдању, макар оно било и измишљено или преувеличано до непрепознатљивости, постало је део дневне рутине у политичкој борби. Примера је напретек. Сваки силеџија који је 48 сати задржан у полицији по изласку је дочекиван и слављен као Нелсон Мандела. Управо, из разлога честе злоупотребе овог култа потребно је направити разлику између истинског и лажног мучеништва. 
Прво, у делима и карактеру лажних мученика тешко је наћи било какво сведочанство о моралној супериорности или подвижништву. Зато се оно надомешта обрнутом пројекцијом и приказивањем противника као морално инфериорних бића. Што је противник аморалнији, то је ореол лажног мученика светлији. Отуда је, с једне стране, осмишљен назив ћаци, који би требало да означи морално и интелектуално дегенерисане особе. Наспрам њих су супериорна бића која би по природном праву требало да заузимају елитне положаје које су узурпирала изопачена ћацад. То је оно што се у социологији означава појмом нови расизам, а у обрнутој пројекцији борба за боље и праведније друштво. 
Друго, треба подсетити да истинско мучеништво апелује на осећања и буди саосећање других на тих и ненападан начин. У њему нема места за истицање сопствене жртве. Истинско мучеништво темељи се искључиво на истини и усмерено је ка општем добру, а патња мученика није патња ради самопромоције, стварања утиска и мобилизације масе већ зарад вишег моралног или политичког циља. О томе они који политички експлоатишу етос мучеништва не воде рачуна верујући у интелектуалну инфериорност и лаковерност народа. 
Ипак, нема сумње да и лажно мучеништво носи душевни бол и патњу. Али, та мука је другачије врсте. Да би се и терминолошки разликовало од истинског мучеништва може се назвати паћеништво. Паћеници заиста пате од различитих поремећаја. Најчешће је то патња за влашћу. Само онај ко није окусио „сласт” власти не зна каква је то патња. Код оних који немају то искуство, душевна бол се јавља услед комплекса више вредности и различитих нарцисоидних поремећаја. Ароганција у наступу, надменост и стална потреба за дивљењем, као и потцењивање туђих, а посебно способности политичких противника, препознатљиве су црте нарцисоидних паћеника. У јавном наступу пренаглашено истичу значај својих речи и заокупљени су фантазмима о неограниченој моћи како би се друштво променило и учинило бољим. Без обзира на то колико таквим наступом прикривали сопствену несигурност и дубок осећај мање вредности, паћеницима се мора признати да представљају магнет за оне с комплексом ниже вредности. Око њих се роје потуљени и несигурни који свој стварни или умишљени дефицит компензују агресивним понашањем. Први вербално оправдавају њихову агресивност, а ови им узвраћају дивљењем и обожавањем. Зато се, од памтивека, у временима друштвених превирања подизао друштвени талог. На сцену измиле маргиналци којима се учини да је дошло њихово време и који за своје, обично насилне и агресивне поступке добијају аплаузе оних који сами не смеју да прљају и крваре руке, али немају ништа против да подстичу друге да то чине за њихов рачун. 
На крају, поставља се питање зашто је данас више паћеништва него мучеништва? С обзиром на то да има корен у религији, напуштање култа истинског мучеништва требало би тражити у трансформацији религиозности у такозвану зомби религиозност. Ова напушта вредности и ритуале класичних религија, а везује се за слободно тумачење разних религијских симбола. У нашем случају могло би се говорити о зомби православљу, које има различите форме, од којих је најновија пумпославље. Оно се неретко везује за верске празнике и практикује ритуале као што је одавање помена мртвима. На литијама маше барјацима с ликом светаца, али ни по чему суштински не одаје веру у бога нити поштовање према цркви. Зато пумпослави уместо култа мучеништва негују култ паћеништва, у којем се наглашено, а неретко и вулгарно, истиче сопствена жртва, макар била и умишљена или плод заслужене и одмерене казне. 
Непознавање и неразумевање основних симбола хришћанства чини да у квазирелигиозном жару пумпослави шаљу контрадикторне поруке. Као у паганским ритуалима и по узору на староримске баханалије или средњовековне карневале у којима је спаљиван архинепријатељ, пумпослави су једну од својих баханалија завршили распећем лутке која представља Вучића. Шта су тиме хтели да поруче, сам бог зна. Мало је вероватно да су желели да поистовете Вучића с Исусом, јер у пумпослављу распеће може имати и магијско значење черечења вуду лутке. 
Тога није било ни и у социјализму. Истина, уместо светаца слављени су народни хероји, али је паћеништво било срамота. Мада је бог замењен врховним вођом, социјализам никада није фалсификовао култ мучеништва. О херојима су причали други, самохвалисање је било грех, а истицање сопствене жртве срамота. Тако су и деца васпитавана. Након чарки у школском дворишту они који су се жалили наставницима стигматизовани су као тужибабе. Деца су своју муку радије крила него што би допустила да их неко сматра паћеником. То наравно не значи да су насилници били обожавани, реч је само о томе да се одрастало уз моралну вертикалу у којој је паћеништво било подједнако мрско као и насилништво. Не чуди отуда да је Бора Ђорђевић спевао стих: „Кад добијем батине нисам кукао, био сам тучен и ја сам тукао”. Али тад, тад је свет још био млад.

*Професор Филозофског 
факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа