Нема мира у Европи без укључивања Русије

У тренутку дубоких геополитичких промена, док се међународни поредак убрзано обликује ка мултиполарном систему, Европа се поново суочава са фундаменталним питањем сопствене безбедносне архитектуре. Рат у Украјини, енергетске и политичке кризе, као и растуће ривалство великих сила отворили су расправу о дугорочној стабилности континента и одрживости безбедносног модела који се деценијама готово у потпуности ослањао на НАТО и трансатлантско партнерство. У таквом контексту поново се поставља питање односа Европе и Русије као једног од кључних стратешких изазова будућег европског поретка.

О тим питањима – будућности Европске уније, новој европској безбедносној архитектури и улози великих сила – говори Алис Вајдел, председница странке Алтернатива за Немачку. Њени ставови у значајној мери одступају од доминантне политике европских влада: док званични Брисел инсистира на политици санкција и стратешког супротстављања Русији, она заговара нову безбедносну архитектуру Европе засновану на политичком реализму и обнови дијалога са Москвом. У том ширем геополитичком оквиру посебно се осврће и на Балкан, регион у којем се и даље преплићу историјско наслеђе, интереси великих сила и питања дугорочне стабилности Европе.

Како видите будућност Европске уније у контексту убрзаних геополитичких промена? Да ли су институционалне реформе неопходне, а ако јесу, у ком правцу?

Европска унија стоји пред егзистенцијалном кризом због геополитичких преокрета као што су настајање новог мултиполарног светског поретка, експлозивна ситуација на Блиском истоку и рат у Украјини – али и због сопствених институционалних неуспеха у судбинским питањима као што су масовне миграције и снабдевање енергијом.

Она се одавно удаљила од своје првобитно позитивне идеје и претворила се у бирократску, наметљиву институцију која све више доводи у питање суверенитет својих држава чланица, угрожава слободу говора и са „Зеленим договором” подстиче деиндустријализацију Европе.

Тежи се стварању ЕУ супердржаве. Таква творевина нема ни јединствени народ, ни неопходан минимални ниво културног идентитета, што су нужни предуслови за успешне, демократски уређене државе. Дубоке реформе су нужно неопходне, али не у правцу веће централизације или супердржаве.

Самопроглашене бриселске „елите” морају хитно бити заустављене у својој похлепи за моћи и утицајем.

Због тога нам је потребан процес демонтаже структура ЕУ. Бесмислена ЕУ правила и забране морају престати. Надлежности у области миграција, енергије, финансија и спољне политике морају бити враћене државама чланицама. Потребан је крај дужничке уније – без еврообвезница, без ЕУ кредита за Украјину и без даље ескалационе политике Брисела у Украјини.

Правац је: мање ЕУ значи више и боље за све. Само тако ће Европа моћи да се одржи у мултиполарном свету и да се успостави као самосталан пол.

Коју улогу би, по вашем мишљењу, Немачка требало да има у наредним деценијама – као мотор даљих интеграција, стабилизујући фактор или заговорник новог модела ЕУ?

Немачка би јасно требало да буде заговорник новог усмерења европског модела. Европа и Немачка без сумње имају потенцијал да и убудуће играју снажну улогу у светској економији и светској политици.

Али за то нам је потребна темељна промена курса у свим политичким областима – како у Берлину, тако и у Бриселу. Тренутна идеолошки мотивисана политика политичких елита – кључне речи су клима-догма и илегална масовна миграција, да наведемо само најважније – представља велику препреку економском успеху, међународном утицају и будућој одрживости Европе. Они игноришу принципе тржишне економије и жртвују привреду и просперитет, као и достигнућа генерација, на олтару своје „трансформационе” агенде.

Европа мора коначно да се поново ослони на разум и реалну политику која подстиче слободну трговину, иновације и снажну индустријску базу. И даље имамо високо развијену индустријску основу, снажну аутомобилску индустрију, јаку машинску индустрију и многе друге кључне технологије. Те снаге треба сачувати и развијати.

Али за то нам је потребна економска политика која јача конкурентност смањењем високих пореза, бирократије и цена енергије, као и растерећењем средњег слоја, који чини кичму нарочито немачке привреде. Бирократске препреке, као што је закон о ланцу снабдевања, одбацујемо. Цела Европа мора, попут Мађарске, постати бедем против илегалне масовне миграције.

Ми као АфД тежимо и новом облику европске сарадње. У том контексту треба да постоји и убудуће блиско усклађена европска спољнотрговинска политика. Подржавамо реформу Светске трговинске организације и јачање сарадње, на пример, са државама БРИКС-а.

Како оцењујете односе Немачке са земљама средње Европе – посебно са Мађарском, Словачком и Чешком – у светлу различитих представа о будућности ЕУ?

Пре свега Виктор Орбан и државе Вишеградске групе у целини представљају светионике политичког разума у овом тешком времену. Немачка нарочито има много да захвали постојаности мађарске владе према Бриселу и политичком Берлину у последњих десет година. Државе Вишеградске групе заступају управо оно што је Немачкој и Западној Европи хитно потребно: суверенитет, мир са Русијом и рестриктивну миграциону политику.

Насупрот томе, у Немачкој, али и у Паризу и Лондону, већ годинама се води идеолошка политика против сопствених грађана. Исток је нови Запад и Европа мора следити тај пут: не само Немачка, већ цела Европа мора, посебно попут Мађарске, постати бедем против илегалне масовне миграције која угрожава нашу будућност.

Потребна нам је политика која поново поштује суверенитет националних држава – и тако поново јача Европу.

Да ли би Европа требало да тежи већој стратешкој аутономији или је трансатлантски савез са Сједињеним Америчким Државама дугорочно одрживији модел?

Сједињене Америчке Државе јесу и остају најважнији партнер Немачке и Европе. Међутим, јасно је и да нова безбедносна стратегија САД ставља америчке националне интересе у центар.

Управо то је потребно и Немачкој – хитно нам је потребна сопствена безбедносна стратегија: реалистична, суверена и ослобођена идеолошког слепила. Немачка може да преживи само ако заштити своју културну основу, контролише своје границе и брани политичке слободе својих грађана.

У контексту дубоких геополитичких промена то такође значи да се Немачка и наше европске суседне земље више не смеју ослањати искључиво на заштиту или обећања ваневропских држава. Идеално би било да се Немачка, као трећа највећа економија света, нигде не сврстава, већ да сама постане самосталан пол или барем најважнији део једног европског пола у растућем, све мултиполарнијем свету.

Како оцењујете улогу НАТО-а у садашњим условима? Да ли је потребна нова процена европске безбедносне архитектуре?

Чланство Немачке у НАТО-у остаје централни елемент немачке безбедносне стратегије. Као средња сила у срцу Европе, Немачка је због свог геополитичког и геоекономског положаја зависна од стабилизујућег сидра у колективном безбедносном систему.

Краткорочно и средњорочно то реално може бити само НАТО, који је пре две године прославио своју 75. годишњицу. Због политичких пропуста немачке владине политике у последњих 20 година, Немачка у догледно време неће бити у стању да потпуно гарантује сопствену безбедност.

Средњорочно и дугорочно морамо постићи значајну војну и стратешку аутономију. Подржавамо развој европског безбедносног система који би могао да допуни НАТО – идеално уз укључивање Русије као партнера за мир и стабилност у Европи.

Као АфД јасно одбацујемо напоре за стварање потпуно интегрисане европске војске. Свако даље ширење НАТО-а на исток отежало би успостављање стабилног европског мировног поретка заснованог на легитимним безбедносним интересима свих европских држава. То не служи интересу Немачке.

Да ли је по вашем мишљењу потребно даље јачање војних способности Немачке? Да ли то видите као реакцију на промењено безбедносно окружење или као део шире стратешке промене? Постоји ли опасност да би јача војна позиција могла бити схваћена као промена курса?

Да, даље јачање – дефанзивних – војних способности Немачке апсолутно је неопходно. Бундесвер мора добити средства како би могао да испуни свој задатак – одбрану Немачке. То је одавно требало учинити и сада је неизбежно с обзиром на промењено безбедносно окружење – рат у Украјини, мултиполарни ризици... Немачка политика овде деценијама заказује.

Али једно је јасно: не за ратничке авантуре у Украјини. Ако се уради исправно, то је једноставно здрав реализам – снажна одбрана уместо безбедносне зависности.

Сједињене Америчке Државе и Русија воде разговоре о нормализацији својих односа и играју важну улогу у обликовању мултиполарног светског поретка. Какав значај то има за стратешки положај Немачке?

То је веома позитивно и представља шансу за Немачку; Трампово приближавање Русији и немачке перспективе треба поздравити. То повећава и шансе за завршетак рата у Украјини. ЕУ, а посебно немачка влада, у овом питању су потпуно на погрешним позицијама. Водиле су политику ескалације која не само да је изазвала огромне трошкове и непотребно продужила рат већ је додатно угрозила безбедност у Европи. Уместо да делује као неутрална или посредничка инстанца, ЕУ се превише умешала као актер у овај конфликт, што је ситуацију само додатно закомпликовало. Насупрот томе, Доналд Трамп је увек имао много прагматичнији приступ. Трамп се залагао за приближавање Русији и ослањао се на преговоре уместо на даљу ескалацију.

Страдање у Украјини мора коначно да престане. Рат се мора завршити дијалогом и дипломатијом, а не све већим количинама оружја и санкција. Брз завршетак је и у сопственом интересу Немачке, која мора искористити ову нову динамику како би заштитила сопствене интересе: енергију, трговину и стабилност. Санкције су само штетиле – дијалог и добри односи са Русијом су кључ.

Да ли је дугорочна стабилност Европе могућа без поновног успостављања политичког и економског дијалога са Русијом?

Не, мислим да није. Без укључивања Русије нема мира у Европи. То је горка реалност коју је Запад четири године потискивао. Русија је европска земља. Санкције и ескалација нису донеле ништа осим штете свима. Дијалог, енергетско партнерство и добри односи са великим силама од пресудног су значаја за опстанак.

Како видите реалан пут за завршетак конфликта у Украјини?

Само преговори доносе мир. Рат је почео раније, а његови узроци су на Западу прећуткивани. Реалан пут је следећи: прекид ватре, референдуми на терену, нове државе са ограниченим суверенитетом на територијама под руском контролом (безбедност за Русију), гаранције НАТО-а или ЕУ за остатак Украјине, међународни фонд за обнову и крај санкција. Решење које узима у обзир безбедносне интересе свих страна и полази од реалности на терену није само могуће – оно је једино разумно, утиснуто у нови европски стабилносни поредак са Русијом као партнером.

Како видите будућност западног Балкана и коју улогу би Немачка требало да има у региону, посебно у односу према Србији?

Србија је последњих година показала импресивну стабилност и економску динамику – то заслужује поштовање и признање. По мом мишљењу и мишљењу АфД-а, међутим, пренагљен или безуслован пријем у Европску унију тренутно не би био ни у интересу Србије, ни у интересу Немачке или Европе.

ЕУ је у свом садашњем стању постала дисфункционална: прекомерна бирократија, идеолошки захтеви, масивни терети прерасподеле и све већи губитак националне одлучујуће моћи – посебно у осетљивим областима као што су миграција, енергија, спољна политика и суверенитет. Приступање би за Србију значило да би морала да се одрекне великог дела своје тешко изборене независности, а да економске и политичке предности не надмашују ризике.

Због тога би улога Немачке у региону требало да буде другачија: треба да будемо поуздан, искрен партнер – билатерално, прагматично и на равноправној основи. Уместо да будимо лажне наде или вршимо притисак из Брисела, требало би да подржимо Србију у јачању сопствене снаге кроз поштене трговинске односе, инвестиције, трансфер технологије и културну размену – без политичког туторства.

Србија има право да иде сопственим путем, са ЕУ или без ње – и Немачка би то право требало да поштује и подржи. Посебно је важно да историјски и савремени изазови на Балкану – укључујући питање Косова – не буду додатно погоршани идеолошким захтевима ЕУ. Стабилном и мирном региону потребни су реализам, међусобно поштовање и решења која узимају у обзир интересе свих укључених страна – а не јединствена решења из Брисела.