Nema mira u Evropi bez uključivanja Rusije

U trenutku dubokih geopolitičkih promena, dok se međunarodni poredak ubrzano oblikuje ka multipolarnom sistemu, Evropa se ponovo suočava sa fundamentalnim pitanjem sopstvene bezbednosne arhitekture. Rat u Ukrajini, energetske i političke krize, kao i rastuće rivalstvo velikih sila otvorili su raspravu o dugoročnoj stabilnosti kontinenta i održivosti bezbednosnog modela koji se decenijama gotovo u potpunosti oslanjao na NATO i transatlantsko partnerstvo. U takvom kontekstu ponovo se postavlja pitanje odnosa Evrope i Rusije kao jednog od ključnih strateških izazova budućeg evropskog poretka.

O tim pitanjima – budućnosti Evropske unije, novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi i ulozi velikih sila – govori Alis Vajdel, predsednica stranke Alternativa za Nemačku. Njeni stavovi u značajnoj meri odstupaju od dominantne politike evropskih vlada: dok zvanični Brisel insistira na politici sankcija i strateškog suprotstavljanja Rusiji, ona zagovara novu bezbednosnu arhitekturu Evrope zasnovanu na političkom realizmu i obnovi dijaloga sa Moskvom. U tom širem geopolitičkom okviru posebno se osvrće i na Balkan, region u kojem se i dalje prepliću istorijsko nasleđe, interesi velikih sila i pitanja dugoročne stabilnosti Evrope.

Kako vidite budućnost Evropske unije u kontekstu ubrzanih geopolitičkih promena? Da li su institucionalne reforme neophodne, a ako jesu, u kom pravcu?

Evropska unija stoji pred egzistencijalnom krizom zbog geopolitičkih preokreta kao što su nastajanje novog multipolarnog svetskog poretka, eksplozivna situacija na Bliskom istoku i rat u Ukrajini – ali i zbog sopstvenih institucionalnih neuspeha u sudbinskim pitanjima kao što su masovne migracije i snabdevanje energijom.

Ona se odavno udaljila od svoje prvobitno pozitivne ideje i pretvorila se u birokratsku, nametljivu instituciju koja sve više dovodi u pitanje suverenitet svojih država članica, ugrožava slobodu govora i sa „Zelenim dogovorom” podstiče deindustrijalizaciju Evrope.

Teži se stvaranju EU superdržave. Takva tvorevina nema ni jedinstveni narod, ni neophodan minimalni nivo kulturnog identiteta, što su nužni preduslovi za uspešne, demokratski uređene države. Duboke reforme su nužno neophodne, ali ne u pravcu veće centralizacije ili superdržave.

Samoproglašene briselske „elite” moraju hitno biti zaustavljene u svojoj pohlepi za moći i uticajem.

Zbog toga nam je potreban proces demontaže struktura EU. Besmislena EU pravila i zabrane moraju prestati. Nadležnosti u oblasti migracija, energije, finansija i spoljne politike moraju biti vraćene državama članicama. Potreban je kraj dužničke unije – bez evroobveznica, bez EU kredita za Ukrajinu i bez dalje eskalacione politike Brisela u Ukrajini.

Pravac je: manje EU znači više i bolje za sve. Samo tako će Evropa moći da se održi u multipolarnom svetu i da se uspostavi kao samostalan pol.

Koju ulogu bi, po vašem mišljenju, Nemačka trebalo da ima u narednim decenijama – kao motor daljih integracija, stabilizujući faktor ili zagovornik novog modela EU?

Nemačka bi jasno trebalo da bude zagovornik novog usmerenja evropskog modela. Evropa i Nemačka bez sumnje imaju potencijal da i ubuduće igraju snažnu ulogu u svetskoj ekonomiji i svetskoj politici.

Ali za to nam je potrebna temeljna promena kursa u svim političkim oblastima – kako u Berlinu, tako i u Briselu. Trenutna ideološki motivisana politika političkih elita – ključne reči su klima-dogma i ilegalna masovna migracija, da navedemo samo najvažnije – predstavlja veliku prepreku ekonomskom uspehu, međunarodnom uticaju i budućoj održivosti Evrope. Oni ignorišu principe tržišne ekonomije i žrtvuju privredu i prosperitet, kao i dostignuća generacija, na oltaru svoje „transformacione” agende.

Evropa mora konačno da se ponovo osloni na razum i realnu politiku koja podstiče slobodnu trgovinu, inovacije i snažnu industrijsku bazu. I dalje imamo visoko razvijenu industrijsku osnovu, snažnu automobilsku industriju, jaku mašinsku industriju i mnoge druge ključne tehnologije. Te snage treba sačuvati i razvijati.

Ali za to nam je potrebna ekonomska politika koja jača konkurentnost smanjenjem visokih poreza, birokratije i cena energije, kao i rasterećenjem srednjeg sloja, koji čini kičmu naročito nemačke privrede. Birokratske prepreke, kao što je zakon o lancu snabdevanja, odbacujemo. Cela Evropa mora, poput Mađarske, postati bedem protiv ilegalne masovne migracije.

Mi kao AfD težimo i novom obliku evropske saradnje. U tom kontekstu treba da postoji i ubuduće blisko usklađena evropska spoljnotrgovinska politika. Podržavamo reformu Svetske trgovinske organizacije i jačanje saradnje, na primer, sa državama BRIKS-a.

Kako ocenjujete odnose Nemačke sa zemljama srednje Evrope – posebno sa Mađarskom, Slovačkom i Češkom – u svetlu različitih predstava o budućnosti EU?

Pre svega Viktor Orban i države Višegradske grupe u celini predstavljaju svetionike političkog razuma u ovom teškom vremenu. Nemačka naročito ima mnogo da zahvali postojanosti mađarske vlade prema Briselu i političkom Berlinu u poslednjih deset godina. Države Višegradske grupe zastupaju upravo ono što je Nemačkoj i Zapadnoj Evropi hitno potrebno: suverenitet, mir sa Rusijom i restriktivnu migracionu politiku.

Nasuprot tome, u Nemačkoj, ali i u Parizu i Londonu, već godinama se vodi ideološka politika protiv sopstvenih građana. Istok je novi Zapad i Evropa mora slediti taj put: ne samo Nemačka, već cela Evropa mora, posebno poput Mađarske, postati bedem protiv ilegalne masovne migracije koja ugrožava našu budućnost.

Potrebna nam je politika koja ponovo poštuje suverenitet nacionalnih država – i tako ponovo jača Evropu.

Da li bi Evropa trebalo da teži većoj strateškoj autonomiji ili je transatlantski savez sa Sjedinjenim Američkim Državama dugoročno održiviji model?

Sjedinjene Američke Države jesu i ostaju najvažniji partner Nemačke i Evrope. Međutim, jasno je i da nova bezbednosna strategija SAD stavlja američke nacionalne interese u centar.

Upravo to je potrebno i Nemačkoj – hitno nam je potrebna sopstvena bezbednosna strategija: realistična, suverena i oslobođena ideološkog slepila. Nemačka može da preživi samo ako zaštiti svoju kulturnu osnovu, kontroliše svoje granice i brani političke slobode svojih građana.

U kontekstu dubokih geopolitičkih promena to takođe znači da se Nemačka i naše evropske susedne zemlje više ne smeju oslanjati isključivo na zaštitu ili obećanja vanevropskih država. Idealno bi bilo da se Nemačka, kao treća najveća ekonomija sveta, nigde ne svrstava, već da sama postane samostalan pol ili barem najvažniji deo jednog evropskog pola u rastućem, sve multipolarnijem svetu.

Kako ocenjujete ulogu NATO-a u sadašnjim uslovima? Da li je potrebna nova procena evropske bezbednosne arhitekture?

Članstvo Nemačke u NATO-u ostaje centralni element nemačke bezbednosne strategije. Kao srednja sila u srcu Evrope, Nemačka je zbog svog geopolitičkog i geoekonomskog položaja zavisna od stabilizujućeg sidra u kolektivnom bezbednosnom sistemu.

Kratkoročno i srednjoročno to realno može biti samo NATO, koji je pre dve godine proslavio svoju 75. godišnjicu. Zbog političkih propusta nemačke vladine politike u poslednjih 20 godina, Nemačka u dogledno vreme neće biti u stanju da potpuno garantuje sopstvenu bezbednost.

Srednjoročno i dugoročno moramo postići značajnu vojnu i stratešku autonomiju. Podržavamo razvoj evropskog bezbednosnog sistema koji bi mogao da dopuni NATO – idealno uz uključivanje Rusije kao partnera za mir i stabilnost u Evropi.

Kao AfD jasno odbacujemo napore za stvaranje potpuno integrisane evropske vojske. Svako dalje širenje NATO-a na istok otežalo bi uspostavljanje stabilnog evropskog mirovnog poretka zasnovanog na legitimnim bezbednosnim interesima svih evropskih država. To ne služi interesu Nemačke.

Da li je po vašem mišljenju potrebno dalje jačanje vojnih sposobnosti Nemačke? Da li to vidite kao reakciju na promenjeno bezbednosno okruženje ili kao deo šire strateške promene? Postoji li opasnost da bi jača vojna pozicija mogla biti shvaćena kao promena kursa?

Da, dalje jačanje – defanzivnih – vojnih sposobnosti Nemačke apsolutno je neophodno. Bundesver mora dobiti sredstva kako bi mogao da ispuni svoj zadatak – odbranu Nemačke. To je odavno trebalo učiniti i sada je neizbežno s obzirom na promenjeno bezbednosno okruženje – rat u Ukrajini, multipolarni rizici... Nemačka politika ovde decenijama zakazuje.

Ali jedno je jasno: ne za ratničke avanture u Ukrajini. Ako se uradi ispravno, to je jednostavno zdrav realizam – snažna odbrana umesto bezbednosne zavisnosti.

Sjedinjene Američke Države i Rusija vode razgovore o normalizaciji svojih odnosa i igraju važnu ulogu u oblikovanju multipolarnog svetskog poretka. Kakav značaj to ima za strateški položaj Nemačke?

To je veoma pozitivno i predstavlja šansu za Nemačku; Trampovo približavanje Rusiji i nemačke perspektive treba pozdraviti. To povećava i šanse za završetak rata u Ukrajini. EU, a posebno nemačka vlada, u ovom pitanju su potpuno na pogrešnim pozicijama. Vodile su politiku eskalacije koja ne samo da je izazvala ogromne troškove i nepotrebno produžila rat već je dodatno ugrozila bezbednost u Evropi. Umesto da deluje kao neutralna ili posrednička instanca, EU se previše umešala kao akter u ovaj konflikt, što je situaciju samo dodatno zakomplikovalo. Nasuprot tome, Donald Tramp je uvek imao mnogo pragmatičniji pristup. Tramp se zalagao za približavanje Rusiji i oslanjao se na pregovore umesto na dalju eskalaciju.

Stradanje u Ukrajini mora konačno da prestane. Rat se mora završiti dijalogom i diplomatijom, a ne sve većim količinama oružja i sankcija. Brz završetak je i u sopstvenom interesu Nemačke, koja mora iskoristiti ovu novu dinamiku kako bi zaštitila sopstvene interese: energiju, trgovinu i stabilnost. Sankcije su samo štetile – dijalog i dobri odnosi sa Rusijom su ključ.

Da li je dugoročna stabilnost Evrope moguća bez ponovnog uspostavljanja političkog i ekonomskog dijaloga sa Rusijom?

Ne, mislim da nije. Bez uključivanja Rusije nema mira u Evropi. To je gorka realnost koju je Zapad četiri godine potiskivao. Rusija je evropska zemlja. Sankcije i eskalacija nisu donele ništa osim štete svima. Dijalog, energetsko partnerstvo i dobri odnosi sa velikim silama od presudnog su značaja za opstanak.

Kako vidite realan put za završetak konflikta u Ukrajini?

Samo pregovori donose mir. Rat je počeo ranije, a njegovi uzroci su na Zapadu prećutkivani. Realan put je sledeći: prekid vatre, referendumi na terenu, nove države sa ograničenim suverenitetom na teritorijama pod ruskom kontrolom (bezbednost za Rusiju), garancije NATO-a ili EU za ostatak Ukrajine, međunarodni fond za obnovu i kraj sankcija. Rešenje koje uzima u obzir bezbednosne interese svih strana i polazi od realnosti na terenu nije samo moguće – ono je jedino razumno, utisnuto u novi evropski stabilnosni poredak sa Rusijom kao partnerom.

Kako vidite budućnost zapadnog Balkana i koju ulogu bi Nemačka trebalo da ima u regionu, posebno u odnosu prema Srbiji?

Srbija je poslednjih godina pokazala impresivnu stabilnost i ekonomsku dinamiku – to zaslužuje poštovanje i priznanje. Po mom mišljenju i mišljenju AfD-a, međutim, prenagljen ili bezuslovan prijem u Evropsku uniju trenutno ne bi bio ni u interesu Srbije, ni u interesu Nemačke ili Evrope.

EU je u svom sadašnjem stanju postala disfunkcionalna: prekomerna birokratija, ideološki zahtevi, masivni tereti preraspodele i sve veći gubitak nacionalne odlučujuće moći – posebno u osetljivim oblastima kao što su migracija, energija, spoljna politika i suverenitet. Pristupanje bi za Srbiju značilo da bi morala da se odrekne velikog dela svoje teško izborene nezavisnosti, a da ekonomske i političke prednosti ne nadmašuju rizike.

Zbog toga bi uloga Nemačke u regionu trebalo da bude drugačija: treba da budemo pouzdan, iskren partner – bilateralno, pragmatično i na ravnopravnoj osnovi. Umesto da budimo lažne nade ili vršimo pritisak iz Brisela, trebalo bi da podržimo Srbiju u jačanju sopstvene snage kroz poštene trgovinske odnose, investicije, transfer tehnologije i kulturnu razmenu – bez političkog tutorstva.

Srbija ima pravo da ide sopstvenim putem, sa EU ili bez nje – i Nemačka bi to pravo trebalo da poštuje i podrži. Posebno je važno da istorijski i savremeni izazovi na Balkanu – uključujući pitanje Kosova – ne budu dodatno pogoršani ideološkim zahtevima EU. Stabilnom i mirnom regionu potrebni su realizam, međusobno poštovanje i rešenja koja uzimaju u obzir interese svih uključenih strana – a ne jedinstvena rešenja iz Brisela.