Сећање на 1999.

НАТО је бомбардовао Србију 24. марта 1999. године. Сећам се...

Нисам веровала да ће се то десити Србији која је у центру Европе, у 20. веку.

Имала сам 28 година, завршен факултет и велике планове у животу. Слабо сам пратила вести, али стално је било најава могућег бомбардовања. Нисам веровала да ће се то десити. Мислила сам, то је само претња.

Сећам се, те вечери 24. марта 1999, када се зачула сирена за ваздушну опасност, сви смо потрчали према склоништу. Страх нас је обузео, као и остале људе око нас. Провели смо ту ноћ у склоништу и ниједну више од 72 дана колико је трајало бомбардовање. Радила сам све то време, прихватила сам честе звуке сирена. Страх од бомби лечила сам очевим саветом, да никад не знаш да ли бежиш од ње или идеш ка њој. Не бих никоме пожелела да осети тај страх од звука авиона који је остао урезан и после много година.

Сећам се, мој деда је доживео мождани удар кад је почело бомбардовање. Он који је преживео Други светски рат уплашио се за нас. И то га је коштало живота, пао је у кому и био две недеље у стању умирања. На дан Светог Василија умро је у селу у Топлици где је и живео.

Требало је да идемо на сахрану, али је проблем био да се одвеземо јер није било редовног превоза, а ни горива како бисмо ишли колима. Чекали смо аутобус на станици и кад је наишао први за село Подина кренули смо њим и стигли до Мерошине. Ту смо на чистини чекали други аутобус, за Прокупље, и гледали како бомбардују Ниш и касетне бомбе падају на Дуваниште где сам живела. Наишао је један ауто, зауставили смо га и тако стигли до следећег града, мог родног Прокупља. Ту смо на станици опет чекали превоз.

Једини аутобус који је наишао превозио је војнике који су ишли на Косово. Примили су нас. Гледала сам та лица и свако од њих остало ми је живо урезано у сећању. Питам се где су сада, да ли су преживели голготу? Оставили су нас крај беле цркве у Конџељу, одатле смо до села наставили пешице десетак километра. Деда нас је чекао у сандуку. Кренули смо пут сеоског гробља а над нама су летели авиони НАТО-а. Једино још погребну поворку нису гађали.

Сећам се, вратили смо се у Ниш, туга ми је испунила душу. У спаваћој соби, изнад кревета у стану на шестом спрату, нашла сам пробијен прозор и гелер касетне бомбе који се закуцао у зид.

Тај гелер није више тамо, али у мој срцу остаће заувек. Треба да се сви сећамо и да памтимо. Не смемо да заборавимо. Због наших предака, али и због потомака, јер мора да живи Србија.

Гордана Ковчин