Ле Корбизјеова машина за становање

Од нашег специјалног извештача

Ливерпул је прошле године био европска престоница културе. Много је новца уложено у обнављање некад сиромашног лучког града, од шездесетих година прошлог века славног по Битлсима. Данас је Ливерпул умивен, са новим пословним и стамбеним четвртима, обновљеним зградама на доковима, музејима, галеријама и великим плановима које, у великој мери, може да поремети актуелна економска криза још несагледљивих размера.

Ливерпулом доминирају две катедрале. Једна је англиканска, друга католичка. У крипти ове друге од октобра прошле до краја јануара ове године трајала је изложба Ле Корбизје – уметност архитектуре.

Организатори, угледни Краљевски институт британских архитеката (Royal Institute of British Architects – RIBA) и Холандски архитектонски институт (Netherlands Architecture Institute) из Ротердама, ни у једној информацији за јавност нису пропустили да нагласе да је после више од двадесет година ово прва велика изложба, на тлу Велике Британије, о једном од најутицајнијих архитеката 20. века. Као да се хоће рећи да је прошло довољно времена и да се сада са извесне историјске дистанце може опет говорити о Корбизјеу, а не исцрпљивати се у расправама колико је његов огроман утицај добра или зла нанео светској архитектури и урбанизму.

Изложени су лични предмети, цртежи, макете, фотографије, до сада непубликоване старе графике, реконструкције ентеријера, намештај, слике, таписерије, документарни филмови, књиге... Ти елементи формирају три целине које неупућенима дају вишеслојну представу о Корбизјевом делу, а онима који га добро познају ова изложба отвара нове визуре и тумачења.

КОНТЕКСТ: У првом делу, у Контексту, осим фотографија, писама, цртежа и основних података о швајцарској породици у којој је рођен, о градовима и путовањима који су га одредили, наилазимо и на ћупове из Србије. На свом путу за Исток, Корбизје је прошао Београдом (није га баш одушевио) и Србијом. Понео је, за успомену, овдашње ћупове. Неки од њих нашли су се на изложби, а има их и на једној од фотографија. На фотографијама у том сегменту види се младић у непрекидном покрету, са оловком и скицен-блоком, заинтересован за све око себе.

ПРИВАТНО-ЈАВНО:У другом делу изложбе сусрећемо се са делима насталим пред Други светски рат: намештај, слике, тапети, вила Савоја у Поасију... Неке од изложених столица се и данас производе, а изложене су оне из епохе – помало оронуле, ољуштене боје и зарђале металне конструкције.  

ИЗГРАЂЕНА УМЕТНОСТ: У трећем делу поставке су фотографије, макете, цртежи, документарни филмови и реконструкције његових великих пројеката: Палате нација у Женеви (1927), конкурсни пројекат за Палату Совјета у Москви (1933), стамбена зграда у Марсеју (Unité d'Habitation 1947–1952), капела Роншан (1955), пројекти за Чандигар (1954–1958), Филипсов павиљон у Бриселу (1958), црква у Фирминију, сада културни центар, завршена 2006, скоро четири деценије по пројектовању.

Узбудљиво је после толико година гледати кратак документарац снимљен у чувеном марсејском стамбеном блоку, видети како је организована кухиња, колико је простора у дневном боравку, како функционише вртић са много деце на врху зграде једног обичног сунчаног дана…

Кустоси, Станислаус фон Мос, Артур Риг и Матео Крис, успели су обиљем материјала и разнородним медијима да скицирају још једном, после много година, неухватљиву личност човека који је, формиран почетком двадесетог века, озарен модерним добом и напретком технологије, покушао да машином за становање, слободним и флексибилним основама станова и зеленим површинама обезбеди људима, без разлике, једнако добре услове рада, становања и одмора. Тај човек је страстан, вишеструко талентован, левичар, атеиста који је пројектовао једну од најузбудљивијих цркава католичког света (Роншан), и један од најрефлексивнијих манастира новог доба, аутор који је са страшћу радио све чега се латио, чији се облик оквира за наочаре данас неформално назива његовим именом, који је оспораван бар онолико колико је слављен и кога као да је овом изложбом требало рехабилитовати, не њега ради – већ ради будућих генерација.

Ако бисмо Корбизјеа повезивали са овдашњим простором, онда осим оне давне посете Београду треба споменути поприличан број југословенских архитеката школованих почетком прошлог века који су „рођачке везе” са Ле Корбизјеом успостављали још тридесетих година радећи као сарадници у његовом париском атељеу у Руе де Сèврес. У том контексту бисмо, пише Љиљана Благојевић, као нарочито значајну рану линију утицаја на урбанизам у Србији нагласили ону коју од 1937. непосредно преносе Ле Корбизјеови тадашњи сарадници Јурај Најдхарт и Милорад Пантовић (Нови Београд: оспорени модернизам, Београд, 2007). Зато се у међународним стручним круговима Нови Београд спомиње као једна од најбољих доследних реализација Корбизјеових урбанистичких идеја. Како ће тај део Београда изгледати, да ли ће све што ваља бити уништено ићи ће на душу данашњим планерима, инвеститорима и политичарима.

Ливерпулска поставка била је само увертира за отварање Корбизјеове пролећне сезоне. Од 19. фебруара до 24. маја, Уметност архитектуре биће постављена у лондонској уметничкој галерији у Барбикану, а све ће бити зачињено серијом предавања и дискусија.

У интересантном тренутку су на Корбизјеа усмерени рефлектори – економска криза је већ показала последице бескрупулозне похлепе либералног капитализма и свет је приморан да још једном преиспита своје постулате. Враћа се на јавну сцену свест о потреби за равномернијом расподелом добара, за бољим и праведнијим друштвом, враћа се скоро немодификована идеја којој су некад идеалистички стремили напредни уметници и интелектуалци, Корбизјеови савременици, идеја која је разбијена у комадиће за мање од једног века.

Ново читање Корбизјеа тек нам следи.